Umetnost, psihologija, duhovnost…
I naravno, pošast novog doba.
To su teme koje obrađujem, koje me inspirišu i koje nekako spajam.
I naravno, često kritikujem – jer, ja sam satiričarka u duši.
Satira mi je zaista omiljeni izraz. Znaš ono – spakujem ga tako da
nekad bude i smešno, ali ostaje onaj gorak ukus u ustima i opasno
navodi na razmišljanje.
I ne radim to ni namerno, ni smišljeno, niti sa kakvom zlom
namerom. To dođe nekako spontano.
To je moj lični pečat.
E, time ću se baviti baš u ovom tekstu.
Ličnim pečatom, kreativnošću, izrazom, stvaralaštvom…
I neću da “pletem” po ideologiji novog doba, ali zato hoću po
jednom bolesnorazumskom stavu – da se ne može stvarati bez
strasti.
Sigurno znaš za one parole:
“Prema svemu što radiš moraš da osećaš strast.”
“Strast pokreće čoveka.”
“Ako nema strasti, nije dovoljno duboko.”
“Ako ne izgoriš, nisi ništa uradio.”
“Biće dobro to što radiš samo ako si spreman da umreš za to, da
celu dušu u to uneseš.”
“Strast je najbolji drajv, ništa ne pokreće čoveka kao to.”
“Bez strasti si mrtav.”
Da ne bude da odmah “pletem” po parolama, volela bih da
opletem malo i po sebi.
Lako je meni da trućam i pišem ovde, kao “smiri se, ohladi glavu, ne
treba ti strast za kreativnost”, sad nakon što sam već došla u neke
godine kad se ta glava hladi laganica, hteo ti to ili ne.
I kada sam izgorela “za sve pare” (to se samo tako kaže, para niđe
inače, čisto da se zna) u ovih proteklih trideset godina od kako sam
krenula u profesionalno bavljenje medijima…
*Sa 16 godina sam počela da radim u radio “Pingvinu”, dalje se samo
ređalo jedno za drugim
Ali, upravo zato što sam prošla takav put, mogu sa sigurnošću da
kažem da je ta priča o izgaranju u strasti dok se bilo šta radi,
pa i stvara, jedna izmišljena priča koja čoveka dovodi samo do
patnje, i ničeg drugog.
Sećaš se onog filma “The Passion of the Christ” u režiji Mela
Gibsona?
Onaj nakon koga ti se smuči ceo ljudski rod, u kome je sav fokus
stavljen na scenu raspeća Gospoda?
Srpski prevod naziva filma je “Stradanje Hristovo”.
Dakle, passion znači stradanje.
Sama reč strast potiče od grčke reči patos (na latinskom pasio) i
znači stradanje, trpljenje, patnju, bolest.
Jer, strast nije nešto poput trenutnog raspoloženja ili afekta, već
trajno usmerenje čovekove duše.
*Ako te Gospod izleči od toga, onda nije trajno
Osim svega navedenog, strast predstavlja uzbudjenje, egzaltiranost,
ushićenost, uzbuđenost.
Znači, nije smirenje.
A znamo da je smirenje ideal kome težimo, jer ono stoji nasuprot
onom glavnom smrtnom grehu na koji se posle samo nadovezuju i
ostali, a to je gordost.
Nisam došla do svega ovog kroz knjige. U knjigama sam zapravo
učila nešto sasvim drugačije – da umetnik mora da gine za svoju
umetnost, da ako nema strasti, onda je mrtav; da ako ne zanemari
sve živo oko sebe, nikad svojom umetnošću neće moći da dotakne
druge ljude.
*Ovde konkretno govorim o stvaralaštvu, ali cela filozofija se prelila i
na ostale segmente života – posao, ljubav, novac, tako da apsolutno
mogu da se povežu i ostali koji se bave drugim poslovima
U stvari, stvarati – bilo je izjednačeno sa patnjom.
I podrazumevalo se da ako želiš da stvaraš, moraš da patiš i da se
“žrtvuješ za svoju umetnost”.
I da žrtvuješ sve ostalo.
Kuću, porodicu, zdravlje, slobodno vreme…
Kompletno umetničko okruženje u kome sam odrastala živelo je tu
filozofiju, u manjoj ili većoj meri.
Tvoja umetnost nije bila ni vredna ni validna, ako te ne zadesi
neka tragedija zbog nje.
Vrhunac zablude ogledao se u tome da se taj neki umetnik na kraju,
vođen i mučen “stvaralačkim” strastima, toliko poistoveti sa svojom
umetnošću, da ako slučajno kažeš da ti se ne dopada ta slika,
pesma, tekst, koreografija, predstava, film ili bilo šta drugo što je
napravio, bolje više nemoj da mu izlaziš na oči.
Smrtno će biti uvređen, jer je na tom putu on sam postao to
umetničko delo i zaboravio da razlikuje sebe od stvorenog.
Kako sad ti tu smeš da kažeš da ti se ne dopada, kad je on celog
sebe uneo u to?
Zbog ovog mita o uzajamnoj povezanosti strasti i stvaranja,
umetnike bije glas da su sujetni. Jer, ovakvi to sigurno jesu.
Prevorili su se u idolopoklonike svoje vrste u malom, jer dolazi do
brkanja pojmova na nivou stvaralac-stvoreno.
Sami su sebe spustili na nivo onoga što uvek mogu prepraviti
ako žele, ako im se to što su napravili ne dopada.
Istina je da umetnik uvek mora biti spreman da bude ranjiv i ogoljen
više od drugih. On uvek izvlači ono što je inače skriveno kod
drugih ljudi iz sebe samog i prikazuje to drugima, kako bi izlečio i
sebe i njih upravo kroz tu povezanost i interakciju.
A onda se pojavi neko ko to krene da gazi ili pljuje.
Nije ugodno, zaista.
Ja ti pokažem najintimnije delove sebe, a ti počneš da pljuckaš ili
mudruješ na tu temu… Svakako u trenutku ne deluje kao da je fer.
Ali, umetnik na to mora biti spreman ako mu je od Boga dat već taj
dar da stvara, to je doslovno njegov krst.
I sad ako se pitaš kako uopšte drugačije možeš bilo šta stvoriti bez
strasti, kako možeš da izađeš iz tog usađenog i naučenog
klišea da mora da boli da bi valjalo, vrati se na prethodnu
rečenicu.
Bog je taj koji daje dar.
Nije tvoje, Njegovo je.
I ne treba da se mučiš i da patiš.
Ti si samo Njegova lira, instrument.
Truba kroz koju dolazi Njegov glas.
I možeš zvučati dobro jedino ako si u stanju smirenja i opuštenosti,
zato inspiracija i ne dolazi na dugme.
*Ako nešto pod pritiskom napraviš ili juriš rokove, svakako da neće
valjati. Ili, bar neće biti to-to, jer se taj pritisak oseti. Usiljeno je.
Ukoliko svojim grčem zapušiš tu trubu, neće izaći ništa.
Ili će izaći nešto što je tvoje, a to onda obično liči na “umetnost
današnjice” koja preplavljuje sve i može se nazvati bilo kako
drugačije, samo ne umetnošću.
Hiperprodukcija bez duše.
Znam da ćeš pitati – kako sad dalje ako ugušiš strast?
Šta će te pokretati, ako ne ta vatrica u stomaku i celom telu?
Pokretaće te tvoja upornost.
Vrednoća i trud koji ulažeš.
Zalaganje, istrajnost, kontinuirano učenje i pomeranje sopstvenih
granica.
Pokretaće te još dve ključne stvari: disciplina i posvećenost.
Jer, disciplina te mrda napred kad ponestane motivacije.
To je tvoj unutrašnji resurs i motor koji radi i kad svi spoljašnji vetrovi
u leđa prestanu da duvaju.
Disciplina podrazumeva sklanjanje samog sebe sa sopstvenog puta.
Jer, tu si i kad te mrzi.
Kad nemaš volje, ne vidiš smisao, kad nemaš nikakvu nadoknadu za
to što radiš, a nemaš ni podršku… Ali, ti uprkos svemu ideš dalje.
A posvećenost je ništa drugo do odraz postojanja straha
Božijeg u tebi.
Znaš da nije tvoje to što imaš i čuvaš ga – pa kud puklo da puklo.
Iz zahvalnosti Gospodu što je baš tebi poverio to zrnce
dragocenosti da ga nosiš kroz oluju ovoga sveta.
Vidiš, tanka je granica opet…
Liči na strast, ali nije.
To je samo drugo, ono pravo lice stvaralačke tajne. 😉
Prihvati svoj dar i uradi pravu stvar sa njim.
To je tvoj lični pečat.
Do narednog pisma i slušanja, puno te pozdravljam,
Jelena Stefanović
Jelena Stefanović 