©Jelena Stefanovic2022. oktobar #beleskeizdnevnika03
Ako me već neko vreme pratiš, onda ti nije nepoznato da sam dugi niz godina slušala hard rok muziku.
I dan danas mi srce zadrhti od tog tvrdog zvuka, ali tekstovi i vizuelni identitet je ono što mi totalno pokvari doživljaj.
Više nisam u tom fazonu. Nekako mi pre prija da slušam delove Davidovih psalama u modernim aranžmanima, nego „standardni“ rok. On me je doslovno i obeležio, toliko da sam zbog takvog “stila” jedva čekala da uradim tetovaže.
Posle sam poželela da vratim vreme unazad, ali džabe.
Više nisam čarobnica.
Šalu na stranu, ima mnogo toga dobrog u tom rokenrolu. U svojoj suštini, on predstavlja bunt prema neprirodnom sistemu, borbu protiv licemerja, a to je zapravo vrlo hrišćanski.
No, vrag uvek gleda kako da odnese šalu i gde da umeša svoje prste…
Ima jedan basista čija životna priča mi je u to neko vreme dok sam bila u nju ejdžu prilično privukla pažnju. Na stranu što izgleda kao da je došao direktno iz pakla…
Odrastao je bez oca, majka je stalno menjala partnere, često su se selili, a od tih očuha je neretko dobijao batine, pa je u nekom trenutku dok je još bio klinac odlučio da podvuče crtu, kaže „dosta“ i majku tuži policiji. To ga je odvelo u nekakve hraniteljske porodice, ali ga bar niko nije maltretirao.
I kad je porastao, promenio je ime da se oslobodi sopstvenog identiteta, odlučivši da sav svoj bol i bunt pretoči u tvrdi zvuk i na taj način krene u osvajanje sveta.
I zaista mu je to pošlo za rukom. Njegov bend je postao jedan od najpopularnijih u svetu po svemu – kako po fenomenalnoj muzici, tako i po problemima koje su pravili kao divljaci gde god da su se pojavili.
Naravno, senke prošlosti se ne predaju tek tako, a slava uvek uzima danak – u duši.
Na samom vrhuncu te đavolje obmane, dotični roker se upoznao sa „devojkom zlatnih očiju“. Tako je u jednoj svojoj pesmi opisao svoj susret sa drogom.
Usledile su godine i godine tokom kojih je mešao različite supstance, i to u toj meri, da nikome ni danas nije jasno kako već odavno ne miriše ljubičice – sa donje strane zemlje.
U stvari, jednom je čak i umro.
Ali, u kolima hitne pomoći bio je njegov ogromni obožavatelj koji u tih nekoliko minuta nije hteo da se pomiri sa činjenicom da će njegova omiljena rok zvezda umreti baš njemu u vozilu, upravo u toku njegove smene. Ubrizgao mu je duplu dozu onog rastvora koji se inače daje direktno u srce, mada to nije bila praksa po protokolu. Onako mrtvom mu nikako nije mogao ni naškoditi…
I upalilo je. Ta injekcija viška ga je vratila u život.
Da ti skratim priču – popularni muzičar već narednog dana beži iz bolnice da bi se ponovo drogirao, ali nakon naredne unete doze konačno shvata šta radi. I odlučuje da krene na lečenje, brižljivo vodeći dnevnik tokom svog oporavka od koga nekoliko godina kasnije nastaje i čitav album sa novim pesmama.
Ključna rečenica iz njegove ispovesti koja mi je dugo zvonila u ušima, bila je:
„Dok nisam doneo odluku da sa tim prekinem, nisam ni znao koliko snagu imam da to zaista i učinim.“
Možeš da pretpostaviš koliko me je cela njegova životna priča zainteresovala, posebno u kontekstu onog proverenog sleda događaja: trauma – uteha – greh.
I naravno, nova trauma.
Listajući njegovu knjigu u kojoj piše o celom tom svom životnom putu, a koju sada ni u ludilu ne bih mogla da čitam, primetila sam da on tokom svog oporavka očigledno čini nešto što je meni i dalje strano.
I to što sam primetila, zapisala sam u svoj dnevnik:
Shvatila sam u čemu je fora. Fora je u totalnom i apsolutnom prihvatanju sebe. Ako imaš neki deo sebe koga se stidiš, džaba ti. Jasno je da ako shvatiš da si zgrešio i ako se pokaješ, onda više nećeš raditi to što si radio.
Ali, baš tu grešnost i nesavršenost takođe moraš prihvatiti kao deo sebe i ne valja da se toga stidiš. U suprotnom, imaš težnju da stvoriš sliku o sebi da si savršen, a nisi.
Zahvaljujući baš tom tvom promašaju imaš iskustvo koje te gradi i oblikuje. Nije svakom dato ni da se razbije u paramparčad, pa da se opet sastavlja.
Dakle, fora je u totalnom prihvatanju sebe.
Jer, bez prihvatanja, nema ni ljubavi. (Ne mislim one njuejdžerske, samožive…)
A bez ljubavi prema nama samima, ne možemo voleti ni svoje bližnje u pravom smislu te reči. Onako stvarno.
Pitanja za dnevnik i introspekciju za tebe danas su:
Koji deo sebe odbijam da prihvatim i zašto?
Od čega se skrivam i bežim?
Ko je kritikovao taj deo mene koji ja sada odbijam i čiju tradiciju nastavljam?
Šta je potrebno da promenim da bi se moj odnos prema sebi promenio?
I šta je ključno što me sprečava da to učinim – da sebe u celosti prihvatim?
Čoveku je često lakše da oprosti drugima, ali zato sebe ume da kinji i muči dugi niz godina. Time na neki način ućutkuje svoju savest, jer u suštini nije došlo do preumljenja. Lakše mu je da sebi stalno nabacuje lažni osećaj krivice, nego da stvarno doživi transformaciju – odbaci od sebe greh, a prihvati svoju sklonost ka njemu i na dalje bude oprezan.
Kada do promene u umu dođe, mučenju samog sebe jednostavno nema mesta. O toj promeni govore dela i postupci.
I vreme koje o tome svedoči. A ono prethodno što je prohujalo, više nikada ni ne može da se vrati.
Uživaj do narednog pisma,
Jelena Stefanović
Jelena Stefanović 