Živimo u svetu u kome se sve zna i vidi, a ništa se ne menja i konstantno se ćuti. Jer, jedno je ne znati, pa činiti loše, a drugo je znati, pa raditi to namerno. Prvo je glupost, drugo je zlo.
Ne sviđa mi se što živimo u svetu u kome svaka kriza pokaže koliko je važno napuniti stomak i isprazniti glavu. O srcu ne govorim, jer još uvek ima onih malih ljudi koji su veliki heroji, siromašnih po zemaljskim merilima, a bogati prema večnim standardima i zahvaljujući kojima se ova planeta zapravo i dalje okreće. I mislim da nije fer da se to ne vidi i da o njima niko ne priča, jer sve vreme trabunjamo samo o onima koji ne zaslužuju ni trunku pažnje…
Takođe, smatram da je totalno nelogično da se grade tržni centri, šoping molovi, butici i sva ostala mesta koja srču novac, a svet je u ekonomskoj krizi. Mi navodno nikada nemamo para. I uvek smo u problemu sa kompletnim fokusom na zaradu novca kako bismo ga što brže potrošili, pa ceo svet upada u dugove i finansijske probleme zbog kojih rušimo sve što smo sagradili i to nas je koštalo kao i ovo, ali mi i dalje nemamo para, mada se one sve vreme vrte…
Tako nekako… U svakom slučaju, nelogično.
I kada smo kod nelogičnosti, nikada nemamo vremena i stalno jurimo, ne znamo ni kuda ni zašto, ali bitno je da vremena nemamo, jer smo ga potrošili ili ubili. Što znači da smo ga imali! U suprotnom ne bismo imali šta da trošimo.
Ne dopada mi se da živim u svetu u kome je lakše staviti masku na lice i skinuti gaće pred kamerama, gde je bolje praviti decu nego porodicu i gde je strašnije ostati u drugom stanju nego izgubiti obraz, moral i čast; u kome je kafić, trava ili bleja bitnija od stvaranja, rada i knjige; gde svako vara svakog, a tvrdi da živi svoju istinu; gde niko nije zadovoljan i mnogo toga bi promenio, ali se pravi da živi svoj san… Gde je super držati se konstantno za telefon, a ne za reč i gde je popularnije izgubiti nevinost umesto svih loših navika… Gde je abortus dobar biznis i ispravna odluka, a ne ubistvo. Gradimo karijeru umesto dobrih odnosa i sigurne budućnosti i naizgled vodimo brigu o zdravlju, a za to vreme, jedan deo planete umire od gladi, dok drugi truli od zavisnosti u nekom obliku. Tražimo utehu umesto istine, anesteziju umesto otklanjanja uzroka bola, pa nas zakon gravitacije savlađuje, jer padamo na tlo i dok se razbijamo kao zvečka, mi to ni ne osećamo – zbog zakona privlačenja. Glava nam je u pesku, a mi pričamo o buđenju; pominjemo druge dimenzije, a nismo upoznali ni ovu u kojoj živimo. Hoćemo da čupamo sve iz korena, a ne shvatamo da sa korenom ide u smrt i cela biljka.
Ne, ne vidimo ništa, a mislimo da smo progledali. Otvorili smo usta, a zatvorili oči.
I dok skrolujemo dalje ispod ovog teksta, naručujemo klopu. Porudžbina iovako stiže brže od hitne pomoći, a stomak i genitalije je uvek bilo lakše zbrinuti od duše i glave.
© Jelena Stefanović 2020. #umetnikduse
Jelena Stefanović 