U svojim lajvovima često govorim kako sam se meditacijom bavila skoro trideset godina. S obzirom da sam mladolika, to često ume da deluje neozbiljno i neuverljivo, ali ko je čitao moju autobigrafsku knjigu “Suze peku samo prvi put”, zna da sam meditaciju pominjala kao tehniku kojoj sam pribegavala u raznim životnim okolnostima.
Kad god da “zagusti”… I duboko sam verovala da mi to pomaže da umirim um, izbalansiram svoje emocije koje su umele biti vrlo intenzivne, kao i u ideju da se lepe stvari dešavaju posle nje.
Moj prvi susret sa meditacijom je bio kada sam imala sedamnaest godina. Već tada sam shvatila da je ovaj svet pomalo ludo mesto i trebalo je nositi se sa mnogim situacijama koje mi se nisu dopadale – da ne kažem anomalijama društva u čije su rupe, doslovno kratere, moji vršnjaci često upadali…
Nisam htela da budem kao moji vršnjaci, zato sam naletela na nešto drugačiju šargarepu.
Pripadam generaciji koja je upisivala srednju školu kada je vitlao rat u Bosni. Godina koja je toj prethodila bila je obojena najezdom izbeglica iz Hrvatske. Sve u svemu, ništa lepo. Koliko god da smo kao mladi imali čist um, on se pomračivao usled ovakvih okolnosti. Kad se svemu tome i dodaju porodične razmirice, izvesno je da mlad čovek traži način da što pre pobegne od svega.
Jedna moja prijateljica je u to vreme upoznala momka koji se vratio sa ratišta. Pričao joj je o svojim ružnim uspomenama i tome kako je izgubio druga tamo. Bio je izrazito smiren, pa je moju drugaricu zanimalo kako mu to polazi za rukom.
Otkrio joj je da se bavi transcedentalnom meditacijom. U celoj toj muci, ideja o tome da se haos oko tebe dešava, a da tebe to uopšte ne dotiče, delovala je više nego primamljivo,
Iako pomalo skeptične, otišle smo zajedno na kurs koji je trajao nedelju dana. Cela priča oko toga da se tamo odnosi neka maramica, cveće ili plodovi, kao i da se prilikom dobijanja mantre poklanjaš pred slikom Mahariši Maheš Jogija, utemeljivača tehnike, izbledela je pred navedenim stremljenjima i pala u drugi plan.
“Bitno je samo da to radi”, bio je glavni motor koji nas je pokretao.
Ova tehnika se inače promoviše kao jedina naučno dokazana i potvrđena meditacija. U Americi postoje brojna učilišta, univerziteti, kao i potvrde naučnika da TM zaista doprinosi sniženju krvnog pritiska, balansiranju leve i desne hemisfere, poboljšanju koncentracije koja je tako potrebna učenicima i studentima, tvrdanjama da se na ovaj način brzo otklanja stres i da čovek postiže stanje dubokog unutrašnjeg mira. Šta više, promoteri ove tehnike često pominju da se celokupno zdravstveno stanje poboljšava nakon bavljenja ovom vrstom meditacije, a činjenica da njoj prilaze mnogi naučnici, lekari, psiholozi, proslavljeni umetnici, stariji ljudi koji ipak imaju nekog životnog iskustva, svako pitanje i sumnju koje se pojavi u glavi tinejdžera saseče u korenu.
Nakon mesec dana, zaista se primete promene. Može bilo šta da se dogodi, čoveka to nešto posebno ne tangira. On veruje da uviđa dublji smisao svega što se zbiva. I zaista uviđa, ali na potpuno pogrešan način.
Ukoliko se pojave neki strahovi, užasne slike, pojačan seksualni nagon – učitelji govore da je to sasvim normalno i da samo treba pustiti. Tvrde da naše telo tako otpušta sve one nagomilane stresove i da podsvesni obrasci isplivavaju na površinu i da prosto ne treba obraćati pažnju.
Tada sam mogla da se zakunem da radim ispravnu stvar.
Ubrzo je počelo bombardovanje – meditacija je bila glavno oružje u borbi protiv okolnog haosa. A onda su došli i mnogi drugi izazovi u životu.
Kasnije sam počela da upražnjavam i ostale vidove meditacije, a na kraju svog boravka u nju ejdžu, istraživala sam kundalini meditacije, reiki meditacije, vođene meditacije i tako redom.
Čak i samo teta isceljenje spada u “meditativan proces”.
Dakle, vrlo lako mi je bilo da se “šiftujem” (prebacim) u taj mentalni mode (režim) funkcionisanja.
Kada posmatram prethodne tri decenije svog života sad sa ove tačke, jasno mogu da uočim uzročno-posledičnu vezu između meditacije i brojnih odluka koje sam uživotu donela, kao i sponu između “poruka”, “intuicije” i ideja koje sam u toku meditacije dobijala sa izborima koje sam pravila.
Opet, ko je čitao moju autobografsku knjigu, zna kako je moj životni put izgledao, pa isto tako zna da on nije bio nimalo lak. Mogu slobodno da kažem da sam prošla nekoliko krugova pakla.
Nevolja je u tome što sve te povezanosti sa svojih sedamnaest godina i kasnije, uopšte nisam mogla da sagledam u pravom svetlu. Bila sam ubeđena da radim pravu stvar.
O tome kako sam se trgla i zapravo probudila iz dubokog sna, kao i o mnogim drugim stvarima koje još ne delim sa vama, pišem u svojoj novoj knjizi.
Jedino što u ovom momentu mogu da vam kažem jeste da sada kada koliko-toliko znam šta je pravo smirenje (mada svi mi uvek imamo žute minute, i to je sastavni deo života i uzrastanja), kao i kako izgleda ono “pravo svetlo”, mogu sa sigurnošću da kažem da meditacija (bilo koja!) skida sa nas zaštitni omotač kojim nas Gospod ogradi od nečistih sila i na taj način sebe izlažemo svim onim opasnostima kojima uopšte ne bi trebalo da budemo izloženi. Kasnije se možemo zaklinjati da su odluke zaista naše i da smo kroz meditaciju došli do onih genijalnih ideja – bićemo u zabludi, omamljeni lažnim svetlom koje je pomračilo naš um.
Mnogi meditaciju praktikuju isključivo radi relaksacije. Ukoliko je to vaš slučaj, setite se da su vaše bake i deke nešto sasvim drugo radile da bi se relaksirali, pa primenite isto – od šetnje, boravka u prirodi, slušanja muzike, bilo kog vida kreativnog izražavanja, čitanja, pletenja…
Međutim, mnogima to nije dovoljno, “nije dovoljno duboko”. Zašto?
Meditacija bukvalno izaziva zavisnost. To je jedna savršena mentalna (čak i duhovna) masturbacija, praktično anestetik, koja nam samo pomaže da ne osetimo ono što nas boli, ali ne dovodi dotle da uzrok bola totalno otklonimo. Nekad ga otklonimo delimično, nekad zbog drugih procesa (sagledavanja), ali ne i zbog same meditacije, iako je čovek sasvim uveren da mu je baš meditacija pomogla da reši problem.
U objavi na Instagramu gde govorim o razlici između meditacije sa jedne strane i tihovanja i molitve sa druge strane, takođe sam rekla da su meditaciji skloni oni ljudi koji su u najranijem detinjstvu bili sprečavani da ispolje svoje emocije. U njihovom vaspitanju, tako nešto je bilo smatrano neprikladnim, neumesnim, emocije su se tretirale kao odraz slabosti ili su dobijali grdnju, pa su u nekom momentu odlučili da ih totalno potiskuju ili da ih se jednostavno odreknu.
Ono što je isto moguće kada govorimo o tim emotivnim stanjima, može biti da se osoba sklona meditaciji suočavala sa nekim situacijama koje su izazivale brojna burna emotivna stanja sa kojima u datom trenutku nije mogla, ni znala kako da se nosi.
Teret je bio pretežak, pa je onda utehu našla u meditaciji. Stvar je u tome da ta uteha može da se nadje samo i isključivo na jednom mestu.
To je Gospod Bog naš koji nas je sve napravio, pa samo on i može da popravlja. Isto kao što mašinu koja se pokvari nosimo kod proizvođača na popravku, a ne nosimo je kod prodavca ili nekih drugih likova koji samo mlate reklamnim brošurama.
Podsećam vas da kreće julski ciklus online radionica od utorka, pa ako želite da zajedno pišemo dnevnik, pošaljite svoju prijavu na umetnikduse@gmail.com. Radujem se zajedničkom druženju i pre svega, povezivanju sa vama, jer je baš to povezivanje ono što leži u korenu svake zavisnosti, pa i one od meditacije.
Sa ljubavlju,
Jelena Stefanović
Jelena Stefanović 