Jelena Stefanović

U prethodnom tekstu sam pisala o tome kako to trauma koju smo preživeli može biti ulaznica za greh. Ako ste taj tekst propustili, možete ga pročitati preko ovog linka https://junkiesoul.com/2022/04/04/trauma-kao-ulaznica-za-greh/

Ukratko, sve navedeno ne deluje baš kao da je mnogo pravedno – em smo bili žrtve, em postanemo neko ko sprovodi zlo na drugima ili sobom. Užas!

Zato i jeste začarani krug. Začarani krug koji nas u stvari uči ljubavi, strpljenju, trpljenju. Ta “nepravda” ipak ima svoj smisao koji mi u datom trenutku ne vidimo. Nemamo mi živaca za to. Jednom se živi, ko će sad tu nešto da razmišlja o dubljem smislu.

Kakve sad sve ovo ima veze sa uverenjima?

Da ne zalazim sada u to kako se svi ti procesi u nama odigravaju (time se bavimo na radionicama u organizaciji Centra za KULR, u Magičnim jutrima), suština je sledeća – u kritičnim situacijama formiraju se naša uverenja. To je jedan od načina kako ona nastaju. Donesemo neke zaključke, steknemo određenu sliku o nečemu (ljudima, sebi, životu) i nastavljamo dalje da idemo kroz život posmatrajući ga baš kroz prizmu tih uverenja. To postaje sastavni deo naše ličnosti, naših unutarnjih mehanizama funkcionisanja, onog nesvesnog. Autopilot.

Srce nam postane zatrovano nepoverenjem, snaga nam ponestaje, radost života se gubi.

U jednom momentu shvatimo da verujemo u laž. I ta laž počinje da nas koči u mnogo čemu. Znamo da nešto moramo da menjamo, a ne znamo kako. Na sve raspoložive načine tražimo rešenje, ali ga ne nalazimo. Dohvati nas “tinejdž sindrom” – mene niko ne razume, idem ja sam…. Boga se naravno ne setimo, i eto ga – već smo se našli na teta hiling tretmanu (da čistimo podsvesna uverenja) ili na reiki inicijaciji (da to energija sama uradi umesto nas, ona je bar inteligentna, pošto mi nismo) ili na kursu za meditaciju (jer ćemo unutar nas samih naći sve odgovore, samo ako dovoljno utišamo um), i tako redom.

Ono što nju ejdž tehnike nude nije rešenje, već anestezija da bol ne osećamo. Što više “radimo na sebi”, umesto da se budimo, padamo u još dublji (hipnotički) san.

Nama treba oslobođenje od laži. A od laži oslobađa samo istina.

Hristos je istina, put i život.

Dok se Njemu ne obratimo za pomoć ili nas On ne dotakne svojom milošću i ljubavlju, sve što se zbiva je samo beskonačno rotiranje jedne šarene laže za drugu.

Kako to deluje na duže staze? I kako je to pogubno za dušu čoveka?

Kroz prakse nju ejdža čovek počne da menja i uverenja koja se odnose na unutarnji sistem vrednosti.

Daću vam primer…

Ako čovek ima finasijskih problema, dođe na neku radionicu da promeni svoja podsvesna uverenja o novcu. Tamo će prvo čuti da su nas sve pogrešno učili, da novac nije prljav i da ne mora nužno krvavo da se radi da bi se novac zaradio. Često će se pomenuti i jevanđelska priča o bogatašu koji će teško ući u Carstvo Nebesko, a onda kreću tumačenja – nije Isus tako mislio, nego su ga ljudi pogrešno razumeli. I onda sledi nova verzija priče – pošto bogat ne znači neminovno i zao, hajde da mi počnemo da volimo novac kako bi on krenuo da nam pristiže. Kad promenimo to uverenje, videćemo na licu mesta potvrdu tog uverenja.

I zaista, vrlo brzo stigne neka lova “iz neočekivanih izvora”. Pošto se čovek tada osmeli, krene dalje da “manifestuje” i radi na uverenjima. Godinu dana nakon prve radionice on možda i zarađuje više novaca, ali je sve ostalo zanemario – jer ga učenje dalje navodi da osnaži to svoje uverenje i da nepokolebljivo prati svoj cij. Može on to!

Kroz tri godine taj čovek ima novaca, dospeo je na bolje radno mesto na primer, ali tretira svoje kolege kao krpe, jer on i dalje prati svoj cilj. A učenje ga navodi da ne posustaje, da se ne bi vratio na staro. U strahu od toga, da ne izgubi stečeno, nastavlja da “napreduje” gazeći sve ispred sebe, jer mu je sve moguće. Obuzela ga je pohlepa, pa sad i da mu se crta na tabli i dokazuje suprotno, neće hteti da se predomisli.

Glupo je da izgubi silne pare koje je uložio u “edukacije” i “dobra koja je manifestovao”.

Vraćamo se na jevanđelsku priču – istina je da Hristos nije rekao da je bogatstvo samo po sebi zlo i da baš moramo biti siromašni da bismo ušli u Carstvo Nebesko, ali je svakako osudio vezivanje za materijalno, ovozemaljsko. Sigurno nije srećan ni kada stavimo novac ispred drugog čoveka. A to se ovom čoveku upravo dogodilo – vezao se, pa ne pušta. Nije mu više bitno kakav je čovek postao, važno je da ima para.

Idemo dalje… Dolazi devojka da reši ljubavne probleme. Nikako joj se “ne otvara” da nađe muža. Neko uverenje je “sigurno koči”. Tokom teta tretmana dolazi do toga da duboko veruje da nije poželjna i da mora da menja svoj odnos prema sebi. Pošto je stid prati od tinejdžerskih dana, red je da se on sada makne, a da ona to da menja tako što će početi da voli svoje telo, da ga neguje i da prestane skromno da se oblači. Ko bi je i poželeo u nekim farmerkama, nenašminkanu!

Ako želi promenu, ona mora krenuti iznutra.

Nažalost, ovo je istina. Svaka promena kreće iznutra. Međutim, jako je važno ko nas vodi kroz proces promene. Ako alat drži majstor, on će nam zaista pomoći da postignemo nešto lepo. Ili da prihvatimo neko stanje ako je to božija volja. Navešće nas da zagledamo svoje srce i otkrijemo šta to Gospod traži od nas. Na kojim vrlinama treba da radimo, koja znanja treba da steknemo, koji je naš stvarni zadatak ovde. U tom kontekstu, možda devojci njije vreme za udaju ili njen zadatak uopšte nije da bude supruga i majka.

Ako upotrebom ovog istog alata rukovodi čovekomrzac, on će ga okrenuti protiv samog čoveka. O opasnosti mešanja laži i istine sam više puta govorila.

I šta se sada dešava sa devojkom? Pošto ona prepoznaje da je ova izjava istinita, kreće iznutra da se menja. Govori sebi da je poželjna, da je zavodnica, počinje izazovno da se oblači i izlazi na razna mesta na kojima može da nađe “muža”. Međutim, još uvek ga ne nalazi, ali posle nekog vremena i nekoliko promenjenih partnera, stekla je bar sigurnost u svoje seksualne sposobnosti. Mada mora da ode na još neki tretman kako bi shvatila šta još to nije “očistila”, jer i dalje nikako da se uda…

Ako neko tada proba da joj objasni da joj je zapravo duša ogubavela od bluda i da je sve vreme bila na pogrešnom putu pošto se muž na te načine sigurno ne nalazi, verovatno će ga “oduvati” visoko podignute glave, odbacujući svaku rečenicu kao nemoguću, i pre svega zatucanu.

Pa ona valjda zna, toliko je dugo radila na sebi!

Da rezimiramo – rad na uverenjima uopšte nije loš. Šta više, poželjan je kada čoveka vodi ka oslobođenju od laži u koje je tokom života duboko poverovao. Ali, ako se na tom putu razruši čitav sistem (moralnih) vrednosti, osoba još dublje uvuče u laž, i pre svega greh, da bespovratno veruje da je na dobrom putu, a zapravo korača sve dublje ka ponoru pakla, onda to definitivno nije u redu. Onda je to sigurno vođeno rukom čovekovog vekovnog neprijatelja, ne Čovekoljupca. Đavolom, a ne Bogom.

Da, privremeno i naizgled, obe osobe iz primera su “rešile svoje probleme”, ali su izgubile sebe. I svoju ličnost, i svoju dušu. I nisu ni srećne, ni ispunjene, i one to duboko u sebi znaju. Glume da jesu, pa produžavaju svoju agoniju i boravak u laži. Ali, nastavljaju da traže novu tehniku, novog učitelja, novog motivatora, jer se ta rupa nečim mora ispuniti.

Nažalost, na toj strani se to nikada ne dešava..

Konačno – nije tačno da se živi jednom. Jednom se umire, a živi se svaki dan. A ko živi prema božijim zapovestima, živeće i posle smrti – večno.

Koji to nju ejdž alati navode čoveka da se zapita da li zaista živi u skladu sa njima?

©Jelena Stefanović