Trauma kao ulaznica za greh

Trauma kao ulaznica za greh

Priča o emocijama je moja omiljena priča. Kao umetnik, bavim se ljudskom prirodom i emotivnim svetom, moram da znam šta kakva osećanja budi kod čoveka kako bih nečije srce uopšte mogla dotaći.

Isto tako mi je omiljena i priča o traumama (znam da glupo zvuči, međutim baš u njima se krije rast i isceljenje) i svi ih imamo. Ja prva. Koliko je moj emotivni svet bio buran, najbolje znaju oni koji su čitali moju autobiografsku knjigu “Suze peku samo prvi put”. Sami su je nazvali emotivnom bombom. I ne postoji osoba koja se negde nije prepoznala, sa nečim povezala ili identifikovala. Svi smo mi negde ranjeni.

Ali, veliko je pitanje koliko smo svesni toga. Često ne pridajemo značaj, nego se trudimo da to što smo doživeli duboko zakopamo i potisnemo. Da što pre zaboravimo. A ono što zaboravimo postaje naša senka koja nas proganja, a da toga nismo ni svesni. Nekad u snovima, a nekad na javi u vidu događaja koji se nemilosrdno ponavljaju.

Trauma traži isceljenje. I ponavljaće se dok nas toliko ne izludi da moramo da joj posvetimo pažnju.

Šta je zapravo trauma?

Trauma bi po nekoj definiciji mogla da predstavlja neki uznemirujući događaj koji onemogućava osobu da se u datom trenutku snađe i prilagodi. To može biti gubitak bližnjega, gubitak posla (pogledajte samo koliko tu danas imamo trazumatizovanih ljudi), prirodne nepogode, napad, saobraćajne nesreće, razvod ili odlazak od roditelja, iz porodice; nasilje ili svedočenje istom, i tako redom. Svaki čovek doživi bar nešto od ovoga.

Pošto pored pisanja i slikam, obožavam slikovito da objašnjavam ili prikažem ono o čemu govorim. Naše emotivno telo je vrlo suptilno, osetljivo. Zamislimo ga kao da je to neka staklena površina. A sada zamislite da na tu krhku staklenu površinu neko spusti (ili baci) težak predmet od olova. Šta se dešava? Staklo pukne. Naprsne ili se razbije u sitne delove – zavisi od veličine tog predmeta ili snage kojom je izvršen udarac, pritisak. Što je predmet veći i što je jače udareno, to je veća šteta. Isto je i sa nama. Sa našom dušom i emocijama.

I sada možete da se zapitate kakve veze ima jedna trauma koju preživimo sa grehom? Još više, kakve veze ima sa nju ejdžom?

Kad doživimo traumu, svako od nas nastoji da te razbijene parčiće sebe sakupi što pre. Da se sabere i nastavi normalno da funkcioniše. Neko će da počne da peva (udri brigu na veselje, što je svakako retko), slika (posebno ako ima problem da se verbalno izrazi), pleše, razgovara sa prijateljima o problemu do besvesti ili će potražiti stručno lice… Možda će “pobeći u posao” kako ne bi ni o čemu drugome razmišljao/la ili će otići u teretanu da u džakove izlije sav svoj bes, ogorčenost, tugu, ljutnju, osećaj da se dogodila užasna nepravda, itd. Ovo su sve neki koliko-toliko pozitivni primeri kako se nosimo sa tim.

Za razliku od takvih primera, postoje i oni drugi gde dominira destrukcija – i sebe i okoline. Neko će početi da pije, juri žene (ili muškarce), baciće se u upotrebu raznih droga, upašće u kriminalno društvo, pa to onda vodi u dalje probleme, kradju, ubistva i slično.

Ono što obe ove grupe objedinjuje jeste – trauma. Na početku su svi bili emotivno ranjeni. Neki su čak bili i žrtve, jer je nad njima izvršeno neko nasilje – fizičko, verbalno, emotivno… I onda su krenuli u potragu za utehom.

Ta uteha je blud, preljuba.

Ta uteha je alkohol, marihuana ili heroin.

Ta uteha je meditacija, joga ili reiki. Ili bilo koja druga nju ejdž tehnika.

Ta uteha je prejedanje.

Ta uteha je zavisnost od kompjutera, interneta, društvenih mreža.

Ta uteha je pogled u zvezde, numerologija, hiromantija, teta isceljenje, rekonekcija. Tapkanje da bismo bili emocionalno slobodni, vorteks, zakon privlačenja kako bismo nadomestili prethodni osećaj nemoći kroz priču o neizmernoj moći.

Ta uteha je nešto što nam privremeno daje oslobođenje od bola, anesteziranje da ga manje osećamo. Ali, cena za uslugu koju nam takva uteha pruža jeste ropstvo. Zato se vrtimo u začaranom krugu. Zato plešemo na djavoljem terenu koji nas iznova mami novom šargarepom.

Uteha koju nalazimo u svemu nabrojanom drži nas dalje od Boga. Što više utehe, Gospod je sve dalji. Ova nas uteha sve više gura u greh, u laž. U ono što nismo. I tako smo sve dalji od svog prvobitnog lika, onoga kakvim nas je Tvorac sazdao.

Tokom vremena slabimo, sve više gubimo snagu. Čak i kad vidimo da nismo na pravom putu, više nemamo snage da se iščupamo iz kandži onog večitog čovekovog neprijatelja. Lakše nam je da ostanemo u paklenom grotlu, nego da srušimo sve u čemu obitavamo neko vreme i sagradimo – neki novi svet, svoj novi život. Da rekonstruišemo sopstveni lik, ali onaj pravi. Sve teže postaje priznati istinu, jer taj čin podrazumeva da priznajemo i sopstvenu grešnost, ludost, bezumlje.

Gordost – koren svih grehova, izvor svakoga zla.

Kada kažemo “trauma je ulaznica za greh”, deluje da to nema nikakve veze jedno sa drugim. Ali, ima. Itekako! Sve je povezano.

Daću vam konkretan primer – znam majku koja je izgubila svoga sina. Stradao je u saobraćaju. Užasna tragedija, kao grom iz vedra neba, potpuno neočekivano. U potrazi za odgovorima “zašto”, “kako”, “zbog čega”, “da li je realno”, “zašto baš nama, zašto baš njemu”, žena odlazi na teta hiling seminar. Pokušava da kroz teta talase komunicira sa svojim mrtvim sinom, da se uveri da je dobro, da ostvari vezu koja je tako naprasno prekinuta.

U korenu svega stoji nemogućnost da prihvati istinu – ono što se zaista dogodilo, božiju volju u krajnjem slučaju. I već godinama ostaje zaglavljena u toj istoj traumi, ostajući u zabludi da stvarno razgovara sa detetom, nesvesna da na taj način niti njega pušta da počiva u miru, niti izlazi iz traume i prevazilazi sopstveni bol, niti živi svoj život koji i dalje ima.

Da li ljuti Gospoda na taj način – to ne mogu ja reći. Znam samo da On svakako ima mnogo više razumevanja za naše slabosti nego što to imamo mi jedni prema drugima koji delimo slične sudbine. Ali, mora da mu je sugurno žao što utehu biramo kroz laž i tako (p)ostajemo robovi iste.

Sve dok ne odaberemo istinu, jer nas samo ona može osloboditi.

Kroz prihvatanje, ljubav, oproštaj, veru i nadu – da ipak može drugačije.

Greh je promašeni cilj. Zato, kada nam se dogodi nešto ružno, za promenu potražimo utehu u Njemu. On je jedini koji one parčiće stakla može rekonstruisati kao da se baš ništa nije dogodilo. Jedini koji takva iskustva može preokrenuti u našu korist i očistiti srca u koja se odmah posle traume (upravo kroz one pukotine koje sam pomenula) useli mnoštvo zmija – bes, tuga, očajanje, nemoć, želja za osvetom… Koji iz svega toga može načiniti da porastemo, sazrimo, da postanemo bolji ljudi.

Ako vam se dopao tekst, podelite ga i tagujte me. Volela bih da čujem vaše komentare i dodatna pitanja. Bilo bi mi drago i da podržite moj rad i moju misiju uplatom donacije na račun Udruženja koje vodim (podaci za uplatu su na stranici Umetnik duše) ili preko Paypala paypal.me/jelenastefanovich

Hvala na čitanju i poverenju koje mi ukazujete čim ste došli do ovde. 🙂

©Jelena Stefanović

%d bloggers like this: