Jelena Stefanović

Pričam već dugo o nju ejdžu, stalno mi stižu pitanja, predlozi, komentari… Nekada i nije ugodno, moram vam priznati. Međutim, pitanje koja sam često dobijala u inbox, glasilo je ovako: “Koja je po tebi najopasnija tehnika?” I moj odgovor je obično glasio: “To je kao da me pitate šta je opasnije – heroin, marihuana ili kokain!”

Sve to nas vodi u istom smeru, ka propasti i smrti, samo različitom brzinom. Ista stvar je i sa tehnikama.

Kada sam još više razmislila o ovome, setila sam se da bih ipak neke tehnike mogla izdvojiti kao izrazito opasne, pogubne po ličnost u celini, i pre svega jako perfidne, jer udaraju tamo gde smo najtanji, sadrže baš dosta istine, a onda razore dušu i psihu kao svaki neprijatelj koji deluje iznutra.

Jedna od njih su barsi, druga je teta isceljenje. Praktikovala sam obe, na moju veliku žalost.

Barsi su tehnika koja briše sadržaje, kako oni kažu “otpušta se sve ono što je naše telo spremno da otpusti, što nas koči, a čega nismo ni svesni.” Među samim tvorcima ove tehnike koji su je “kanalisali” (tačnije jedan od njih), često može da se čuje šala na račun razmišljanja. “If you think, you stink” (ako misliš, smrdiš.)

Znate, ko se upeca na ovo? Masa ljudi danas ima problem sa preteranim razmišljanjem, imaju buku u glavi koja im stvara konfuziju. Ali, to je posledica našeg preteranog oslanjanja na same sebe, kao i informativnog doba u kome živimo. I umesto da naučimo da selektujemo informacije, pogasimo uređaje koji nas truju, osamimo se i oslušnemo tišinu (tokom koje itekako sagledamo i neke podsvesne obrasce o kojima se sve vreme govori), tu se javlja spasenje – dođi na tretman da ti obrišem sadržaje, naboje i polaritete, stavove i uverenja.

Ako obrišemo “uverenje” da je preljuba loša ili da je krađa krivično delo, šta ćemo raditi? Pa možemo eventualno i “švrljati”, a ukrasti – objavu na Fejsbuku ideju, proviziju ili taksu na carini. “Sve iovako ide iz istog izvora, zar ne? Čemu drama?”

Bars tretman briše sve sadržaje, mic po mic. Zaboravljamo ko smo (stapamo se sa idejom da smo nekakva beskonačna bića bez lica i lika koja ne smeju da imaju svoj stav, jer je to nešto što ograničava, koči ili prosto “padamo u prosudbu”), šta nam je važno (jer je navodno loše davati značaj bilo čemu, to je ionako samo naše viđenje stvari), ne smemo da imamo želje (jer tako potvrđujemo da nešto nemamo, želja zapravo znači nedostatak), možemo da kreiramo šta god poželimo (pa čak i da budemo iscelitelji, pevači, pisci i sve redom što nam je ostalo kao neostvarena ambicija iz mađih dana, umesto da stvarno budemo ono što smo i za šta nas je Bog dao – hemičari, frizeri, matematičari, prodavci, apotekari na primer…) i tako redom.

Nezgodno je što svi ovi “alati” samo podstiču ono što je čovekova slabost inače – strast, želju za slavom, materijalnim. Ko to neće lepo da živi? Da bude zdrav, uspešan, da ima puno para… I realno, onaj ko je formirana ličnost možda će moći da upotrebi ove alate da uradi nešto konstruktivno – dok se i njemu ne pomuti um, jer ovde se ne briše samo ličnost, već i savest. Pod plaštom toga da ne ulazimo u osudu, postaje dozvoljeno ono što je vekovima čovečanstvo dovodilo do istrebljenja, što se izgonilo kao najgore zlo u svakom društvu. I naravno, ako nešto zabrljamo, mi smo krivi, jer je sve samo izbor. Na kraju, i jeste naš izbor. Čovek ima slobodnu volju, zar ne?

Međutim, ovde postoji jedna jako važna stvar koju ne smemo zaboraviti. Celim ovim kosmosom vladaju različite sile – dobre i loše, kreativne ili destruktivne. One upravljaju i našim životom. Sve te sile imaju jednog gospodara sa jedne strane i onog sa druge. Ako se u bars tehnici (i mnogim drugim, Peat recimo) raspršuju emocionalni naboji i poništavaju polariteti, kako će jedna osoba posle nekog vremena moći da rasuđuje? Pošto je sve dobro i ništa ne treba osuđivati… “Treba da živimo u dopuštanju”, kažu… I sa takvim dopuštanjem nećemo ni shvatiti koju smo stranu odabrali.

Čovek se posle nekog vremena skroz dezintegriše, a da toga nije ni svestan. Sve mu je toliko dobro, da mu nije dobro koliko mu je dobro. I to tim ljudima postaje smešno umesto tužno. Jer, čovek je oduvek voleo da mu se glade uši nego da se suoči sa sopstvenim nedostacima. Misli da živi slobodan od greha ne znajući da se u njemu sve više kiseli.

Druga tehnika koju sam izdvojila je teta isceljenje. Tu se ne briše ništa da tako ostane, već se briše staro i instalira novo. Navodno, po definiciji stvoritelja. To što stvoritelj nije stvoritelj, to je posebna priča. Kada pogledamo samo malo detaljnije šta nam poručuje istorija, videćemo da su postojali mnogi ljudi koji su verovali da komuniciraju sa višnjim silama i anđelima, ali da su to na kraju bili pali anđeli, demoni, a oni nesrećni izgubljeni u bolesti sopstvenog uma. To su nekad bili ljudi koji su imali takozvani delusional desorder. Mentalni poremećaj koji je praćen halucinacijama. Problem današnjice je što se masa podučava da dobije baš ovakav poremećaj, postoje silni seminari i obuke, ljudi plaćaju za to, a cela ideja postaje takođe masovno prihvaćena da oni koji ostaju zdravog razuma i ne nasedaju na mamac, dobijaju etiketu staromodnih, ograničenih, zaludelih, unazađenih, verovatno zakržljalih verskih fanatika koji ne mogu da dobace do ovakvih “visina” i koji se samo slepo drže tradicije.

Da se ne bi ovo pisanje pretvorilo u roman, kad već pomenuh tradiciju, zaključiću baš sa ovim rečima – prave vrednosti uvek ostaju prave vrednosti i zub vremena im ne može ništa. Svaka novotarija bez kvaliteta brzo trune, nestaje i pada u zaborav kao da nikada nije ni postojala. Ako je čovečanstvo uvek propadalo zbog bluda (razvrata, preljube, nemorala, seksualnih devijacija i perverzija, stavljanja materijalnog iznad duhovnog), zašto mislimo da će nas tako nešto i ovoga puta zaobići?

Glavni cilj pomenutih barsa i teta isceljenja jeste telesna lagodnost, izlečenje tela, da nam u telu bude ugodno, a da onda sa te pozicije manifestujemo opet materijalna blaga – dobru zaradu, super dasu, puno putovanja po luksuznim vilama i tome slično… Uz sve nabrojano, tu su i tehnike za podmlađivanje. Znači, bore nisu ok? Starost je ružna? Mi biramo da umremo?

Deluje da se ovde Bog ništa ne pita – mi biramo telo, mi biramo roditelje da bismo imali određeno iskustvo, mi biramo iskustvo, mi biramo kad ćemo da umremo, pa makar to bilo i samoubistvo (jer nam više nije bilo lagodno u telu?)

Za onog ko čuje i vidi (barem obrise), shvatiće koliko je ovakvo učenje izopačeno i koliko kroz njega provejava satanski duh uprkos nečijoj dobroj nameri. Ali, mi ne možemo znati šta nam treba, a još manje šta treba drugome, pa čak ni da li nam je isceljenje potrebno ili nam je baš dato da bismo dušu svoju spasili. Kroz trpljenje bola i nelagode razvijaju se neke druge stvari koje ove tehnike skroz zanemaruju – vrline, prihvatanje, ljubav, zahvalnost za sve što dobijemo na tom putu…

Da bi stvari bile strašnije, ovo sve više ulazi u regularne tokove – tretmani se dobijaju na zdravstvenu knjižicu, predavanja ovog tipa postaju obavezna u velikim firmama, a bilo je ovakvih stvari i po školama, tako da se i deca uvode u čarobiranje, komunikaciju sa entitetima, “da bar oni ne bi prolazili ovako težak put kao mi”.

Pored objašnjenja i ne znam kog po redu javnog izvinjenja što sam i sama verovala u ove splačine (lako je nekog ko je emotivno ranjen odvesti na tanak led, o tome ću drugi put, obećala sam), mogu jedino da kažem da samo Bog odavde može da nas izvuče i da zaista probudi ljude koji duboko veruju da probuđeni.

Sa molitvom za sve divne duše koje su debelo zaglibile i koje su uprkos brojnim svedočenjima i dalje u kandžama pakla, a toliko su anestezirane da bol ni ne osećaju (“jer ovo što pričam ne rezonira sa njima”), pozdravljam vas do sledećeg teksta ili videa.