Jelena Stefanović

Ne volim ljude koji su otrovni, koji svojom zajedljivošću gađaju tvoje srce strelom zavisti, nerazumevanja, ljubomore…

Ne volim one koji jedva čekaju priliku da se nadmeću i da uniženjem drugog, sebe istaknu i naizgled uzdignu.

Ne volim one koji se prave da ne znaju da su te povredili, pa nastavljaju tamo gde su stali, kao da se ništa nije dogodilo – samo zato što im je teško da kažu “izvini”. A teško im je baš zato što su nepravedno uzvišeni, a sami vrlo dobro znaju da kada bi sišli sa tog lažnog trona, razbili bi se kao zvečka u ponoru praznine sopstvenog bića. Bića željnog ljubavi, pažnje i ranjivosti.

Ne volim ljude koji su toliko ponosni da tako nešto sebi neće ni priznati. To im je ispod časti koju nemaju. Pre će uštinuti od samih sebe samo da ne bi dali drugom, pa nema veze što boli i njih i druge. Kao, važno je takmičiti se i nadjačavati…

Ne volim ljude koji misle da parama mogu kupiti sve i da su jako bitni ako novca imaju, jer sa njim navodno ide i sve ostalo.
Ne ide! Novac ne plaća kartu do središta srca koje čeka da bude oslobođeno, jer je odavno zarobljeno u gomili laži, želja za osvetom, isticanjem, u zabludi da tako treba u ovom svetu.

Ne volim osobe koje nisu spremne da priznaju sopstvene slabosti, jer će zato tako rado gaziti preko tuđih.

Ne volim, a mnogo ih ima.
Mnogo je onih koji kada bi sišli sa tog lažnog trona, razbili bi se kao zvečka u ponoru praznine sopstvenog bića.
Bića željnog ljubavi, pažnje i ranjivosti…

© Jelena Stefanović