Dok u jutru hladnom
pahulje padaju, pa prave ćilim beo,
svežina pluća otvori,
a um se umiri, da vidim život ceo.
Posmatram, pa se čudim
kuda stalno žuri ovaj svet…
Zašto ne zastane, da se malo divi,
jer života nema pet.
Puče belina preda mnom,
a u duši neki mir
zbog trenutka blagog…
Navejaše sećanja,
snovi, nade, tajne,
pregršt srcu dragog.
Eh, koliko vremena,
lutanja, energije unete
u beskorisno stanje…
Bola, patnje, stradanja,
nepromišljenih poteza
gde radosti je manje.
Šta će čovek, proklet…
Neuk, željan pažnje, laže,
a sve mu je pod nosom!
Onoga najvrednijeg, što sve duše traže…
Zato zastadoh u momentu
da udahnem punim plućima
i pustim koren za večnost,
umesto da lunjam po nekakvim bespućima…
Pa i tebi sada kažem:
nos promoli, pahulje doživi!
Srce ispuni malim, a vrednim;
celim bićem i svom snagom
sitnicama se divi.
© Jelena Stefanović
Jelena Stefanović 
Leave a Reply