Jelena Stefanović

Živimo u kulturi koja naizgled propagira buntovništvo i slobodnu volju, a ono što se realno dešava je pokornost – svemu neprirodnom. Robujemo navikama, strahovima, strastima, sopstvenom telu i nekakvim potrebama.

Živimo u kulturi koja naizgled propagira jednost, a u stvari razbija individualnost. Danas deca ne znaju ni ko su, ni šta su, ni zašto su ovde, ni kog su pola, ni koji je smisao života. Ni sa odraslima nije bolja situacija. Pravo jedinstvo je jedinstvo različitosti, a ne uništenje autentičnog zarad nekog zajedništva koje to uopšte nije.

Da bi čovek mogao da bude slobodna, autentična, formirana ličnost, mora da zna odakle dolazi, da odlično poznaje svoje korene i da zna kuda ide. U suprotnom, celoga života će tragati za nečim, sa nadom da će popuniti izvesnu prazninu koju oseća, ali joj ne zna poreklo. A da bi išao korak po korak na tom putu samospoznaje, mora da bude još nešto – mora da bude poslušan. Za početak svojim roditeljima. Zašto? Jednostavno, ako nije poslušan tamo gde treba, biće pokoran tamo gde ne treba. Poslušnost i pokornost nisu iste stvari.

Ja sam lično nekada bila majstor u kreiranju haosa. Po svemu što se dešava okolo, vidim da nisam jedina. To je ta “kultura”, tako smo odgajani i učeni od malih nogu. Kao posledica toga, unutar nas se javlja neki nemir, a onda nam smeta svaki mir. Ništa nam nije dovoljno dinamično, zabavno, a sve mirno nam bude dosadno. I tako u životu propustimo puno toga što valja. Kada naviknemo na loše, počnemo da bežimo od dobrog. Prosto nam je neugodno i žurimo nazad u svoj nemir i haos, jer se tu nažalost dobro snalazimo.

Ako ste se žacnuli, čisto da znate da ni tu niko nije usamljen. Nekada me je reč “poslušnost” izbacivala iz takta. Što da budem poslušna? Kome da budem poslušna? Zašto? Ko mene sluša? Gde sam ja u toj priči ako radim onako kako drugi hoće? Ako mene neko stvarno voli, onda mi neće tražiti da odstupim od sebe i svojih ciljeva… To su sve bile pitanja i definicije koje sam držala u glavi. A one su me pretvorile u velikog buntovnika koji je uvek radio kako je on hteo. To se zove samovolja. Tu zajedništvu nema mesta.

(Mala digresija – nju ejdž danas upravo to propagira – da gledamo samo sebe i svoje potrebe. Da udovoljimo sebi, jer mi navodno “biramo i kreiramo”. Pa, da li? Kad bismo znali koliko smo mali i nikakvi, pokrili bismo se ušima. Ne bismo pričali o našoj navodnoj moći da manifestujemo. Vreme u kome živimo najbolje pokazuje gde smo stvarno na tom putu duhovnog razvoja i šta smo to “manifestovali”. Koliko smo tehnološki napredovali, toliko smo duhovno zakržljali. Nema tu budjenja, to je stanje dubokog sna, i to hipnotičkog.)

Međutim šta sada mogu da kažem o svemu ovome? Mogu da kažem, kao i za mnoge druge stvari, da sam grešila. Poslušnost je vrlina koja nas vodi ka smirenju, a gde je smirenje nema samovolje. Gde nema samovolje, ima ljubavi. Poslušnost nas zapravo vodi ispunjenju ljubavi, njenoj demonstraciji u praksi. Jer, nije dovoljno o ljubavi samo govoriti. Valja nešto konkretno i uraditi. Nekada se odreći nečega do čega nam je stalo, prosto skloniti sebe u stranu. Ali, teško je tog “Ja” maknuti kad i sami roditelji vaspitaju decu tako da ubijaju ličnost, a pumpaju ego – umesto da ubijaju ego (i kad to kažem, mislim na sve lažne predstave koje imamo o sebi), a razvijaju ličnost. Teško je i deci da budu poslušna takvim roditeljima, jer intuitivno osećaju da tako ne valja, ali ni sama ne znaju kako valja, pa onda lutaju. Jedno je sigurno – da dete koje posluša, biće blagosloveno iako je možda roditelj pogrešio. Ako uradi po svom, kao da navlači gnev neba i zemlje na sebe – što ne mora odmah da se vidi. Pokazaće se kasnije.

Iskrena da budem, da je meni ovo neko ranije rekao svašta bih mu sasula u lice, ali zrelost zaista menja percepciju. Prosto rečeno, postoji neki poredak u svemu, a poslušnost ga čuva. Ako bismo išli preko nekog, posebno protiv onoga od koga smo u ovom svetu nastali, narušili bismo taj poredak i naravno da bi nam se to slupalo o glavu. Često neke neprijatnosti koje nam se dešavaju u životu ne dovodimo uopšte u vezu sa tim. A roditeljska misao i reč i imaju veliku silu nad nama, pa možemo se buniti koliko hoćemo. Umesto toga, praktičnije je da to prihvatimo i da kroz blagost prema njima postanemo blagi prema sebi.

Mnogo je dece koje imaju užasno toksičan odnos sa roditeljima. Kroz radionice koje vodim već sedam godina, okreni-obrni, uvek dodjemo do odnosa – sa mamom ili tatom. Ako su ljudi čak i fer, verbalno korektni ili ispravni u postupcima prema svojim roditeljima, onda bar u srcu gaje svakakve otpore i ljutnje, zameranja koja ih koštaju u svakom smislu, a odražavaju se kroz gubitak posla, lošu finansijsku situaciju, razne zdravstvene probleme, neprijatne situacije i izazove koji se besomučno ponavljaju. Nema smirenja. Srce je uzburkano i prepuno svega i svačega, a od svega toga se mora očistiti. I čisti se baš kroz rad sa emocijama, introspekciju, procesuiranje onoga što sve vreme stavljamo pod tepih.

Znate li da sve ono što osećamo prema drugima, a posebno prema roditeljima, to isto osećanje zapravo šaljemo samima sebi? Koliko je to osećanje negujuće, a u kojoj meri deluje razorno na ceo naš sistem? Koliko još unutrašnjih konflikata imamo u sebi, a da to ni ne znamo, ili ne pridajemo značaj i smatramo ga nevažnim? Ako na nešto možemo da utičemo, onda je to baš ovo – šta ćemo misliti, kako ćemo se osećati, kako ćemo mi postupiti. Jer jedino to može promeniti naš život iz korena – kada naučimo lekciju i kada nešto u srcu promenimo. Kada dodje do preumljenja nakon čega ovladamo još nekom vrlinom.

Trauma se ponavlja dok se ne isceli.

Raspisah se, ali suština možda staje u ovu poruku – budimo poslušni, a ne pokorni. Poslušni smo iz ljubavi, a pokorni iz straha. Prestanimo da bežimo od onoga što nam je “fuj”, a treba da nam bude itekako drago. Odaberimo slobodu, a ne ropstvo; suočenje sa istinom, a ne sakrivanje u lažima. Budimo buntovni prema nepravdi i jednoličnosti, a ne prema različitosti i onome što je bilo zdravo, normalno i prirodno od kako je sveta i veka. Pa da nam konačno dobro bude…

©Jelena Stefanović

🌹Pisanje i introspekcija – individualne radionice možete zakazati preko mejla umetnikduse@gmail.com