Jelena Stefanović

Izgubila sam nežnost. Tako mi bar deluje. Svetske sablazni ubile su čistotu u meni, čini se da je nevinost duše bespovratno izgubljena. I koliko kod sebe čistila i oporavljala se, znam da više nikad neću biti onako besprekorna i netaknuta kakvu me je Tvorac dao. Šta više, taj isti svet ubio je i svaki osećaj u meni, da čak ne mogu ni da se žalim. A to je ponekad u toj meri, da i ne osećam šta je to toliko bitno i zbog čega.

Nevinost duše? Koga briga?! Svestan si da nema nazad, da ne možeš ništa da promeniš, pa tako suočen sa apsurdom i sopstvenom nemoći, trudiš se da trpiš.
To ti je izgleda jedino preostalo.
I da se kaješ za nešto za šta u prvi mah i nisi bio odgovoran.
Ali, eto, tako se zalomilo… Svima nama.

I kada pogledam sebe sada ovakvu, pitam se da li sam takva svojom krivicom? Realno, samo delimično. Oblikovao me je svet, drugi ljudi, situacije, pa su onda nečije greške uzrokovale moje. E, one su me dokrajčile! Svetska krivica postala je moja, a moja se izlila u svet. Jedina razlika je bila u tome kako sam ja uzvratila. Nisam htela da svetu vratim ono što sam od njega dobila. Nikako! To bi bilo suviše bljutavo za moj ukus. Odlučila sam da postupim nasuprot njemu. Tako sam našla svoju polugu za moć – i povratila nežnost.

Svi smo mi kao onaj kamičak koji se oblikuje pod udarom talasa, a oni ga prvo izbacuju na obalu, pa onda opet vraćaju nazad. Nazad, u more života. More života koje prima to malo umetničko delo, savršeno, izbrušeno, dobro izudarano, jedinstveno, neprocenjivo, a koje zovemo – čovek.
Da, jesam izgubila nežnost… Na svu sreću, privremeno. Samo da bih u sopstvenom ruglu, blatu i grubosti ponovo procvetala!

© Jelena Stefanović