Jelena Stefanović

Vladiko, podseti me ko sam… Ko sam kada cilja nemam, a nekada ni radosti u duši, niti umeća da služim Tebi, jedinome od koga ljubav počinje… Ko sam, kada izgubih delove sebe na ovom putu na koji si me poslao, i dalje ne znam zašto… Zapravo znam, ali i ti znaš da moja logika nije ista poput Tvoje, pa moje stradanje nikako nije izjednačeno sa svrhom koja se gubi…

Ko sam? Podseti me, Vladiko, jer ako to ne učiniš, nastaviću da tumaram ovim šiljatim svetom na koji se srce moje već toliko puta proburazilo da će bez njega ostati, a koliko znam, ono ti je najvažnije… Srce čoveka koji luta, tumara, i pod udarom ovih životnih oluja treba da ostane smireno, nežno, krhko, osećajno i pre svega, puno ljubavi. Prema Tebi, sebi, i naravno, svemu što ga urušava. I da, ono mora biti obavezno verno – ako se uopšte seća kome služi i kako se to radi.

Pogledaj me, Vladiko! Pogledaj me i podseti ko sam, kakvog čoveka si to sazdao koji treba da bude po liku Tvome, a nije u stanju da kaže “ne” običnim lažljivcima, jer su i oni, eto ljudi. Puni slabosti i neodlučnosti, pa se po tome prepoznajemo i ujedinjujemo. A onda plovimo daleko od Tebe, jasno u pogrešnom smeru.

Zato me prosvetli, Vladiko, urazumi i nauči, jer je Tvoja logika zaista drugačija od moje. Bez Tvoga moćnog dodira, Umetniče Neba i Zemlje, ceo predjeni put može biti uzaludan. Ti si večan i postojan, a ja se menjam i još ću se menjati pod udarom nemilosrdnih talasa životnoga mora koji tuku do bola. Udaraju kao da baš žele da zaboravim ko sam, jer samo tada mogu postati – ili prah bez vrednosti ili Tvoje malo umetničko delo.

©Jelena Stefanović