Jelena Stefanović

Oborila me je neka tuga… Tuga koja ne izvire iz mog srca, već dolazi sa plimom gromoglasnih vapaja ljudskih duša koje traže neki smisao, a teško ga nalaze u moru nametnutih nevrednosti, neprirodnih poriva, promašenih ciljeva. Te izgubljene duše traže utehu u prolaznom koje, ma koliko ono bilo zanimljivo, lepo i radosno, neminovno nestaje, donosi bol i razočaranje.

Zašto onda ikada tome težiti? Zašto ikada zameniti pravo zlato za bižuteriju koja baš u ovakvim poplavama nakaznog, gubi svoj sjaj, oblik i lepotu? Zašto dostižno, trajno i večno, skloniti sa mape kretanja zbog privremenog? Privremenog koje bode oči, a svoj mač još dublje zariva u srce i dušu?

Oborila me je tuga… Tuga zbog vriska koji će odjeknuti kao jedan kratki prasak u večnosti i stopiće se sa beznačajnim i nevidljivim – čim ruže ponovo procvetaju, čim bura prođe, pa izbaci sve đubrište na obalu, a koje će buldožer pravde sravniti sa zemljom, da se okolina više ne zagađuje.

Lomi me ta tuga, života mi, zajedno sa osećajem usamljenosti… Bolno je posmatrati sve to tako sam, kada nemaš pored sebe bar još jedan kljun koji će da grakne i tako probudi zaspale…

© Jelena Stefanović