DA LI JE TO OPROŠTAJ NAJVEĆI PODVIG?

Ne znam koliko vas zna, ali već nekoliko godina unazad vodim kreativne i transformativne radionice. Specifičnost mog rada, a i tih programa, odnosi se na povezivanje nekog kreativnog i umetničkog izraza (pisanje, slikanje, ples) sa psihologijom i koučingom. Tako, kroz pisanje recimo, upoznajemo svoj unutrašnji svet, igramo se sa percepcijom i različitim uglovima posmatranja, bavimo se sopstvenim emocijama i pokušavamo da ustanovimo vezu između spoljašnjeg sveta i događaja koji se u njemu odigravaju sa našim unutrašnjim, skrivenim zbivanjima. Mogu slobodno i da kažem da sam preteča toga na našim prostorima, jer se, dok nisam osnovala Centar za kreativni i umetnički lični razvoj, sve svodilo art terapiju u kliničko-bolničkim uslovima, a koja uglavnom nije bila namenjena prosečnom građaninu koji tek želi da se oslobodi stresa i unapredi svoj kvalitet života.

Tokom vremena, na radionicama koje organizujem, posebnu pažnju mi je privlačila priča o opraštanju. Ljudi koji su dolazili da kroz pisanje rade na sebi uglavnom su mislili da su oprostili drugima ili su smatrali da tako nešto uopšte ne treba da učine.

“Bog prašta, ja ne mogu.”

“Nemam ja tu snagu da oprostim, to je ipak jače od mene.”

“Oprošteno mu je, ali samo da ga ne vidim nikada više u životu. Samo što dalje od mene!”

Ovakve rečenice su se najčešće mogle čuti, uz silna opravdanja kako je njima teško i zbog čega to zapravo možda i ne treba da urade. To nešto kao da ostaje zaleđeno u vremenu, daleko od naših očiju danas. Niko ne voli da kopa po starim ranama. Ali, kao što stare i hirurški neobrađene rane tokom godina u telu postaju izvori svakakvih bolesti, tako i ove emotivne ostavljaju gnojav trag na duši. Znači, kopanje po starim ranama predstavlja put ka stvarnom izlečenju, umesto ka privremenom zalečenju.

Na žalost, sve prethodno nabrojano nije opraštanje. Već posle par pitanja na radionicama, svaka iluzija o tome da smo nekome oprostili se rasprši. Krenu suze i iznova vraćanje na nešto što smo mislili da smo zaboravili. Uz to ide obično i bes, ljutnja, samosažaljenje…

Dokle god odsecamo neki deo života, ili neku osobu iz njega, dokle god ne želimo da se sećamo i vraćamo “na staro”, dokle god ne vidimo zašto bismo išta opraštali kada nam je taj i taj učino nešto tako užasno i ružno, to neće biti dobro pre svega za nas. Na stranu što i nama može biti oprošteno tek kada mi drugima oprostimo, ali kada bolje pogledamo, sve te emocije koje osećamo prema drugome zbog toga što se taj ogrešio o nas prolaze u stvari kroz naš sistem, kroz naše telo. I ako ne oprostimo, tu i ostaju!

Cela priča o opraštanju stara je koliko i sam čovek. Iako znamo da treba oprostiti, nekada je izgleda najteže učiniti. A nekada, svima lako oprostimo, ali sebi nikako. Pa da li je moguće da ispade da je opraštanje najteži podvig?

Jedan od najslikovitijih prikaza koje sam čula, a da ima veze sa ovom temom, jeste da ukoliko ne oprostimo, sopstvena duša se pretvara u deponiju tuđih grehova. A da li to želimo za sebe?

Ovde bih istakla još nešto – mnogi smatraju da su neki gresi veći ili manji od drugih, pa da u skladu sa tom “veličinom” treba da budu oprošteni ili ne. Ali, reći ću vam sledeće – znam ljude koji su izgubili svoju decu, roditelje ili doživeli veliku tragediju zbog nečije greške ili možda jednog trenutka u kome se ljudski um pomračio. Isto tako, znam one čiji su čitavi životi uništeni, snovi razbijeni, a talenti nikad ostvareni tuđom krivicom, često i samih roditelja. Opet, “veličina” tuđih grešaka nije umanjila veličinu njihovog srca, pa nisu dopustili da njihova duša postane deponija tuđih brljotina. To ih nije sprečilo ni da prihvate da je prosto tako moralo biti iz nekog razloga koji oni možda nikada neće shvatiti. Medjutim, zanimljivo je da kada čovek uistinu prihvati, oprosti i uprkos svemu, odabere ljubav umesto mržnje, razumevanje umesto prekora, zahvalnost umesto gorčine, više mu i nije bitno da taj razlog dokuči.

Sada je idealan trenutak da pustite teret ružnih emocija koji nosite zbog nekoga i oprostite mu. Jer, taj neko je čovek, isto kao vi, sa slabostima koje se samo razlikuju po vrsti i intenzitetu.

Praštajte, ne zbog dela koje nema opravdanja, već zbog tog drugog čoveka, a i sebe samih.

Sa ljubavlju, JS💚


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s