Jelena Stefanović

Živimo u vremenu kada drevna znanja lako stižu do velikog broja ljudi. Takva rasprostranjenost dugo čuvanih tajni dovodi do demistifikacije svega što je oduvek bilo tajanstveno i ogrnuto velom misterije. Razvoj nauke u velikoj meri doprinosi tome, pa što više naučnih činjenica i dokaza, to je manje istinske čarolije i vere.

Zaista, da bi nešto “radilo” onako kako je to Tvorac zamislio, potrebna je vera, a ne znanje; otvoreno srce, a ne otvoreni um; potpuna predaja umesto tone informacija. Slažete se? Ili ne?

U skladu sa ovim trendovima, na našim prostorima koren su pustile mnoge strane i nove duhovne prakse. Došlo je do razaranja jednog identiteta da bi se prihvatilo nešto što već ima sopstveni razoreni identitet sa tendencijom stvaranja totalnog poništenja, negiranja i ništavila kao konačnog cilja kome bi čovek trebalo da teži, iako to u prvi mah uopšte ne izgleda tako. Kako je moguće da se to dešava?

Postoji jedna rečenica koja ruši sve odbrambene mehanizme, a to je tvrdnja da prihvatanje novog učenja ne utiče na postojeću veru čoveka niti da na bilo koji način remeti njegovu od malena stečenu duhovnu praksu. Obično se ta laž potkrepi još i činjenicom da ujedinjenje i kombinacija uvek dovode do prosperiteta. “Ne može da škodi”, misli se. A još ako je čovek u nemoći i očaju, lako će probati bilo šta, samo da mu bude bolje.

E, pa, dragi moji, to je jedna velika laž! To predstavlja svojevrsnu zamku u koju upada prosečan čovek koji ima probleme koje standardni načini uglavnom ne rešavaju. Takav čovek je u stvari željan duhovne hrane, ali na kraju shvati (ako uopšte shvati?!) da se našao odsečen od svih umesto povezan sa drugima i da je sve vreme konzumirao spiritualni “junk food” koji osim lepe ambalaže nema šta drugo da ponudi.

Znamo šta se dešava sa zdravljem čoveka ako se dugo nezdravo hrani. Isto se dešava i sa ljudskom dušom – dolazi do propasti. A to se protivi još jednoj umetnutoj laži – da je duša beskonačna, nematerijalna i kao takva, nepodložna stradanju. Jeste beskonačna, ali itekako može da strada ako se o njoj briga ne vodi na adekvatan način.

Uz lažna obećanja da ako prihvatimo odredjenu duhovnu praksu može doći do poboljšanja nekih situacija, boljeg kvaliteta života, mirnijih odnosa i boljitka u svakom smislu, čoveku se približava samo zlo. I ono razara čovekov identitet umesto da doprinese njegovoj izgradnji i samoaktuelizaciji. Problem je u tome što se to ne vidi – nekada ne odmah, a nekada se ne vidi nikada. Jer, čovek počne da upada u sve veće zamke – veruje da je postigao stanje mira, da ga ništa više ne uzbuđuje, da je dobro što se odvojio od mnogih, posebno bližnjih koji su navodno ostali zatucani i slično.

Vrlo brzo nakon usvajanja neke nove ili strane duhovne prakse čovek, umesto ljubavi i boljih odnosa sa najmilijima, doživi potpuno odsecanje za koje čak smatra da je u redu; umesto obraćanja Bogu počne da komunicira sa “vodičima”, duhovima, često i sa andjelima koji su sve samo ne andjeli; umesto verovanja u večni život počne da veruje u seljakanje iz tela u telo, reinkarnaciju i svaki put novu šansu da ispravi ono što je zabrljao.

Zar to ne slabi duh? Zar to opet nije zamka odlaganja iz koje je pobegao da bi “ušao u sadašnji trenutak” – od sutra ću to i to, samo još danas da se provedem? Zar to nije stavljanje fokusa na materijalno i prolazno koje jedino može dobiti dublji smisao kada se fokus stavi na večno i neprolazno? Vrhunac iluzije i konačni produkt te mešavine duhovnih praksi je brisanje samog Boga kao ličnosti, Tvorca, Svedržitelja, kroz podmetanje široko rasprostranjenog verovanja u univerzum, planetu Zemlju koja je još proglašena “majkom”, elemente prirode i slično. Pa nije li On stvorio i univerzum, i prirodu, i elemente, i zakone, i planete? I koliko na kraju zaista prihvatanje strane i nove duhovne prakse “ne utiče” na ono što što smo znali i u šta smo verovali odvajkada? Razmislite samo!

Svako ima pravo da veruje u šta hoće. I pravo da iznova pada i ustaje, jer mnogi čak i “pogrešni” izbori dovode do istine za kojom svi tragamo. Ali, ako ste u situaciji da hoćete da prihvatite novinu, ipak se debelo zapitajte koliko to remeti suštinu onoga što zaista vi jeste. Ako to pitanje ne postavljate uvek i iznova, obrisaće vam se sećanje i u nekom trenutku može biti kasno da uvidite i da se ikada podsetite odakle ste uopšte krenuli.

Dakle… Za razliku od mnogih drugih situacija kada ujedinjenje svega i svačega dovodi do nečeg boljeg i savršenijeg za sve nas, na putu ka istini to mnoštvo vrlo često, a danas intenzivnije nego ikada pre, stvara konfuziju koja totalno zamućujuje vid. Konačni cilj je degradacija i uništenje bića, a ne njegov rast, procvat i prosperitet.

Svako dobro od srca želim 💙JS