Danas sam posebno inspirisana. ✍️
Hoću da pričam o istini.
I reći ću vam da je istina jedna, stalna i nepromenljiva.
Brojnja su tumačenja te istine, ali ona je neponovljiva i ne treba joj nikako tumačenje da postojala. Ona ne opstaje i ne dokazuje se. Ona Jeste. Ona se skroz drugačije “čuje”.
Sve ostalo se menja osim nje.
Neki takođe kažu da istina boli. To nije tačno.
Ona oslobađa. Boli odvajanje od laži koju smo prihvatili kao istinu. Boli kad zamenimo teze, jer teze su samo činioci jednačine ograničenog uma. Draže nam je bilo da upadnemo u zamku obmane, nego da se držimo jedinog ispravnog puta.
Pa, ima li leka i izlaza?
Naravno da ima, ali pre neko što krenemo ka tom izlazu, potrebno je da rastrgnemo sve okove iluzije. I to često nije baš lako, jer su nam rane od njih postale tako normalne, da ni ne znamo da ih nosimo. Ni ne sanjamo da imamo žuljeve.
Tek kada skinemo jedan lanac shvatimo u kakvom mraku smo bili. A koliko lanaca ima koji nas drže u ropstvu!
I kada nam neko ukaže njih, mi se “držimo sebe”. I svojih “verovanja”!
Pa da vam kažem – niti tu nas ima, niti uz verovanja ima vere. Ta verovanja su držanje za iluzije i za naše tumačenje istine. Ona je kroz prizmu naših skoro slepih očiju skoro nevidljiva, iskrivljena i zamagljena. Prekriva je gomila pretpostavki, očekivanja, zabluda, projekcija pomračenog uma, zaključaka koje smo doneli “jer smo mislili”…
A to “Ja” koje se tako plašimo da pustimo i izgubimo je ono što nas sprečava da živimo svoju autentičnost, dar koji zapravo jesmo, istinu do koje nikada nećemo doći ako ne uništimo “lažno ja”. Kakvo je ono? Ogleda se u svakoj predstavi koju o sebi imamo, slici i ulozi za koju smo se vezali i za koju tvrdimo da je baš takva i nikako drugačija.
Molitva… To je snažno kucanje na vrata koja vode ka izlazu iz zablude. Iz zatvora, patnje, okova. Oprostite, ali ne ni meditacija, ni bilo koja druga tehnika. To najbolje zna onaj koji se sunovratio i skršio mnogo, mnogo puta. Ali, koji je ipak bio uporan da pronađe izlaz iz pakla u kome zaista ima mnogo slatkiša, čari i pogodnosti. Međutim, nema istine, a od nje nema ničeg slađeg! Jer, istina je život sam. Bez toga čovek je ništa, prah, trulež, ljuštura u kojoj zveči šupljina. Nijednu nirvanu, nijedno negiranje sebe radi negiranja bola i tuge ne može zameniti prihvatanje i integracija svega što nam je dato za sutra… Koga bez istine nema.
Jelena Stefanović✍️
#jelenastefanovic #umetnikduse
Jelena Stefanović 
Leave a Reply