Zavisnost je simptom, a ne bolest!

1_secrets_addiction_counselors-760x506

Ovo možda zvuči kao udar toljagom u glavu, ali dugo se već bavim izučavanjem ove teme. Jedan od razloga je bio taj što sam samoj sebi htela da pomognem, i to više puta -kad god osetim da počinjem da se “navlačim” ili navikavam na nešto, šta god to bilo. Istraživala sam dosta i jednostavno mi je bilo neophodno da shvatim zašto su neke osobe sklone zavisnosti, a neke ne; zašto neke postaju zavisne recimo od heroina, a neke od seksa.

Pa, došao je trenutak da rezultate tih istraživanja podelim sa vama…

Molim, podelite ovaj tekst svima za koje znate da bi im to bilo od koristi na ovaj ili onaj način,u manjoj ili većoj meri.

*Ukoliko je osoba u detinjstvu doživela odbacivanje od nekog bliskog, pa je onda “upila” i negativne projekcije od strane osobe koja ju je odbacila, ta osoba će jednog dana postati vrlo kritična prema samoj sebi. Šta više, u dubini bića će prema sebi osećati prekor, mržnju, netrpljivost, osećaj da je prljava, da nešto sa njom ne valja. Takve osobe su sklone samopovređivanju, sečenju ili rezanju delova tela, poremećajima u ishrani (na primer, bulimija gde je osoba “gladna”, pa kada nešto pojede tera se na povraćanje; javlja se onaj osećaj da to nije ispravno, da ne zaslužuje, stidi se i oseća se krivom u čijoj pozadini opet stoji potreba da se uspostavi kontrola, teškoća prilikom izražavanja osećanja koja vuče korene kao i uvek – iz detinjstva. Obrazac se ponavlja i samo ispoljava kroz ishranu).

*Da li imate u okruženju osobu koja se stalno oseća prazno? Takve osobe su učene da stalno i samo zadovoljavaju potrebe drugima, pa se zato i osećaju prazno – nikada (ili retko) nisu zadovoljile svoje emocionalne potrebe. Pitate se kroz koji oblik zavisnosti se ispoljava ovaj obrazac? Uglavnom kroz zavisnost od porno filmova. Zadovoljstvo u tajnosti, jer se od drugih ništa lepo iovako ne može očekivati, uz lep hormonski koktel koji daje osećaj privrženosti.

*Stalno meditirate? Preispitajte se koliko su vaše emocije bile prihvaćene u najranijem dobu i da li ste živeli u porodici u kojoj je jedino ispravno bilo potiskivanje ili nepokazivanje emocija. Da, takve osobe postaju zavisne od meditacije – “balansiram sam/a svoje emocije kad već ne mogu da ih podelim sa drugima”.

*Zanimljivo je recimo da one osobe koje su sklone alkoholu, zapravo imaju problem da budu ono što zaista jesu u romantičnim vezama. Što opet ima veze sa strahom od odbijanja i odbačenosti, da ih neko neće prihvatiti, pa pošto je takav život u laži potpuno neprirodno stanje, onda se pribegava tome da se to skriveno “pravo lice” pokaže kada osoba ima izgovor – pijana je, pa popusti sva kontrola. Zato često kod ljudi koji se napiju vidimo da su jako zabavni, a bez alkohola su ozbiljni. Ili su agresivni, a naizgled su blagi i mirni. Ovi ljudi strahuju kako će ih drugi doživeti i imaju problem da se opuste pred drugima – što uz piće ide mnogo lakše.

*Čovečanstvo danas pati od opiodne krize. Broj zavisnika od heroina, analgetika (lekova protiv bolova) i raznih opijata je mnogo veći nego što se misli. Izveštaji SZO i statistika koja govori o broju ljudi koji godišnje strada zbog ovoga su više nego zabrinjavajući. I ne strada se samo od ulične droge. Veći procenat ljudi godišnje umire od lekova koji su izdati na recept! Ali, o tome se ćuti, odnosno ne priča se koliko bi trebalo. Bol koji se javlja usled te činjenice je jednako veliki kao onaj emocionalni i duševni koji pokušavaju da “ubiju” oni koji pribegnu ovakvoj hemiji. Ona im da olakšanje koje niko drugi ne pruža; utihne vrisak duše koji niko drugi ne čuje. Te osobe su zapravo konstantno napete, hipersenzitivne, prenadražene. One kao psi koji čuju zvuk nedostupan ljudskom uhu, vide i percipiraju tuđe i svoje misli emocije mnogo glasnije i intenzivnije od ostalih. Ali, pošto to niko ne razume, a stanje postane nepodnošljivo, eto rešenja – ublažiti bol – doslovno. Iako ne boli telo, nego duša.

Moje pitanje je: kakvo smo to društvo stvorili i o kojoj civilzaciji uopšte govorimo kada toliko zatvaramo oči pre očiglednim?

*Opšte je poznato da koliko neko ima potrebu da se smiri, onaj drugi ima potrebu da se razmrda ili stimuliše. Zato neki pribegavaju heroinu, a neki kokainu i amfetaminu. Koliko je kod prvih dominantan emocionalni bol i prenadraženost koju treba anestezirati ili ublažiti, kod drugih je prisutan duboki osećaj nemoći da nešto učine i preduzmu. Taj osećaj tokom vremena vodi u apatiju, očaj, mrtvilo i hronično zadovoljstvo. Otuda onaj stav, “hajde da se malo proveselimo”.

***

Dakle, ako je osoba zavisna od nečega, to je samo simptom – pokazatelj da nešto dublje i više ne štima, na duhovnom, emocionalnom i mentalnom planu. Zato naslov i kaže .zavisnost je simptom, a ne bolest. Ono od čega je osoba zavisna odlično pokazuje lekaru, terapeutu i drugim ljudima uopšte od čega ona traži olakšanje, pa to osvetljava smer u kome treba da se ide kroz rad sa emocijama, podsvesnim obrascima i mehanizmima odbrane.

***

Postoji još jedna zanimljivost kada govorimo o verovanju da je kod zavisnika glavna fizička zavisnost…

Neko se setio da pita – ako moja baba polomi kuk, odvedu je u bolnicu gde joj se zbog operacije kontinuirano daje morfin (čist morfijum, iz koga se dobija heroin) i ona kada se vrati kući posle silnih doza morfina ne pokaže nikakav znak fizičke zavisnosti niti je postala narkoman (a znamo kako stari ljudi podnose bol i koliko dugo traje oporavak, što ukazuje na unetu dozu), u čemu je onda fora?

Kako neko postaje zavisnik od manje količine, a neko uopšte to ne postane?

Odgovor na ovo pitanje je dao opit psihologa i profesora Brusa Aleksandera (Bruce Alexander) koji je se bavio psihologijom zavisnosti.

Napravio je dve grupe pacova – jedni su bili izolovani i bio im je dat morfin, a druga grupa pacova je bila zajedno, u grupi, imali su i neke igračke; takođe im je u vodu bio stavljan morfin. “Usamljeni” pacovi su koristili veću količinu morfina, pokazali su ogroman stepen zavisnosti od istog posle jako kratkog vremena i na kraju su uginuli.

Kod pacova iz grupe koji su imali jedni druge, i sve vreme su se igrali, to se nije dogodilo. Kod njih se prosto zavisnost nije razvila, što je samo potvrdilo da prijatno okruženje i međusobna povezanost članova zajednice (u ovom slučaju, pacova) stvara neurološke promene koje smanjuju mogućnost pojave zavisnosti.

Neki od glavnih zaključaka posle ovog eksperimenta bili su da je zavisnost zapravo DRUŠTVENI, a ne INDIVIDUALNI problem, jer predstavlja OBLIK ADAPTACIJE INDIVIDUE NA EKSTREMNU SOCIJALNU DISLOKACIJU. Kao takva, ne može se lečiti kao bolest, niti tretirati kao moralno posrnuće kome je potrebna kazna i prevaspitavanje.

Dakle, ono što je zajedničko za svaki oblik zavisnosti – bez obzira da li je to alkohol, tablete, heroin, seks  jeste POTREBA ZA POVEZIVANJEM sa drugim ljudima. Jer, u svojoj osnovi uvek ima osećaj odbačenosti, nepripadanja, neprihvatanja, emocionalne gladi… Tretmani, saveti i pomoć koji vode u smeru da sa tom osobom nešto nije u redu, pa da još to što ne valja treba popravljati, kažnjavati ili još više odstraniti, doprinose još većem osećanju usamljenosti i shvatanju zavisnika da “mene niko ne razume”. Jer, zaista i ne razume. I eto paklenog začaranog kruga.

Zašto sve ovo pišem?

Zato što se danas ne bavimo samo narkomanijom ili nekim “ektremnim” oblikom zavisnosti. Danas pričamo o zavisnosti od seksa i pornografije (totalni nemoral i blud koji je prisutan na sve strane), jela, čokolade i grickalica, vežbanja u teretani (iako je to naizgled “zdravo”, ali sve što je preterano nije), cigareta, alkohola, pa u krajnjem slučaju interneta, telefona i video igrica.

O, da – postoji još jedan savremeni oblik zavisnosti, a to je zavisnost od raznih nju ejdž i energetskih tehnika koji opet daju samo privremeno olakšanje i navodno isceljenje – do sledećeg seminara, radionice ili učitelja.

Kako sve ovo znam?

Zato što sam i sama nekoliko puta upala u zamku – manju ili veću. Ko je čitao moju autobiografsku knjigu “Suze peku samo prvi put” zna o čemu pričam.

I trebalo mi je manje ili više vremena da je provalim.

Nisam lekar, psihijatar, psiholog – iako se toliko dugo bavim ovim temama da sam sigurno mogla šest doktorata da dam. Nisam, jer sam odlučila da se držim umetnosti, upoznavanja i izražavanja emocija kroz pisanje, ples i slikanje – jer to i jeste ključ.

Mentalna i emocionala stanja su uzrok svake zavisnosti, zavisnost je simptom, a ozdravljenje duše, uma i srca jedino istinito isceljenje. 

Umetnost leči dušu ❤

P.S. Imala bih još mnogo toga da kažem, ali to ostavljam za neku drugu priliku.

 

Samo neki izvori:

Izveštaj SZO

https://www.who.int/substance_abuse/information-sheet/en/

https://en.wikipedia.org/wiki/Bruce_K._Alexander

 

 


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s