Tolerancija ili mazohizam?

bty

Pozivi na toleranciju veoma su popularni u poslednje vreme. Istina, čovečanstvo na globalnom nivou treba da ima više razumevanja za različitost. A priča o napadanju drugačijeg, posebno je izražena na našim prostorima. Toliko je zgusnute energije oko nekakvih tačaka gledišta, da prema sili zakona fizike kolektivno kreiramo sukobe ili ratove, pa se iznova pitamo kako to kad smo tako “miroljubiv” narod.

Imam prilike da sam često okružena ljudima koji nisu iz naše zemlje – niti su rođeni, niti žive i rade ovde. Šta više, oduvek sam imala društvo “preko grane”. Volim da se povezujem sa ljudima, da pričam o različitim običajima, verovanjima, filozofiji, religiji… I u razgovoru sa njima odavno percipiram kako je sasvim ok imati svoj stav, svoju tačku gledišta – jedna drugu ne isključuju, niti ugrožavaju. Ukoliko se tokom razgovora ispostavi da su uglovi gledanja toliko suprotni i različiti, uglavnom postoji voljnost sa obe strane da se kreira nešto sasvim treće ili da se jednostavno više ne priča o toj temi. U svakom slučaju, ispravnost bilo čije tačke gledišta ne dovodi se u pitanje.

Ovde, uprkos brojnim apelima, kampanjama i reklamama, imamo nešto sasvim drugačiju priču. Ukoliko se jedna osoba izrazi, druga će je često “prozvati”, napasti, osuditi i još češće uvrediti – i nju i tačku gledišta. Ukoliko se na to skrene pažnja i ukaže kako to nije u redu, nastavak konverzacije se zaključava pod izgovorom: “Pa šta ti hoćeš? Znaš li ti gde živiš? Ovo je zemlja Srbija.”

Ili još jednostavnije, bez prostornih i geografskih ograničenja: “Ti nisi normalan/a.”

Ja pitam – od kada se stvari koje provereno ne rade i ne funkcionišu prihvataju kao normalne pod izgovorom “da je ovo zemlja Srbija”? Šta to znači? Nešto nije normalno, znamo svi da nije normalno, ali eto, ipak ćemo tome produžiti vek, jer je “ovo zemlja Srbija”? Kakve to ima veze jedno sa drugim? I kog izgovora još treba da se oslobodimo kako bi se kolektivna realnost transformisala?

Ako se vratimo na sam naslov i temu ovog pisanija, volela bih da nastavim uz još jedno pitanje – šta je zapravo tolerancija? Jeste li razmišljali o tome? I da li smo možda opet zamenili teze? Jer, koliko smo zapravo tolerantni prema glupostima, a koliko uistinu jedni prema drugima?

Hajde da vidimo energiju same reči. Ako smo tolerantni, da li to nešto menja? Ja ne bih rekla. Rekla bih da se ono što nam smeta i što nije ok jednostavno ne menja, sve ostaje isto, a nama su svi alati da nešto transformišemo, promenimo i kreiramo izbijeni iz ruku pod parolom “tolerancije”. Znači, to nešto što nije ok nastavlja da se dešava, mi nastavljamo da se pečemo i barimo, ali ništa se ne preduzima, jer smo “tolerantni”? Šta ako je to zapravo mazohizam – trpimo bol i dopuštamo da nas i dalje povređuju, samo što sad nismo za lečenje i psihološku procenu kao mazohisti, nego smo fini, cool i tolerantni… Šta je ovde istina?

Pre neki dan sam postavila pitanje na svom Facebook profilu u čemu je razlika između prihvatanja i dopuštanja. Većina ljudi je odgovorila da je to drugačiji naziv za istu stvar. Neki su odgovorili suprotno od onog kako ja to vidim – a vidim da je uz prihvatanje nakačen polaritet, jer se ili usaglasimo i složimo ako prihvatamo, ili ako ne prihvatamo, onda kreiramo otpor i neslaganje – što obično boli. Međutim, ako dopustimo, mi imamo prostora za svoju tačku gledišta, dajemo drugima prostor za njihovu, ne prosuđujemo ni jedno ni drugo, niti se slažemo ili ne slažemo. Jednostavno dopuštamo.

Gledano iz jedne druge perspektive, uopšte nije važno kako će se nešto zvati. Važno je samo ono čemu pridamo značaj. Ali, ono što je suština u svemu ovome jeste da se za reči vezuje određena energija i da toga treba da budemo svesni, jer u skladu sa tom energijom vibriramo, a kako vibriramo, tako kreiramo individualnu ili kolektivnu realnost.

Ono što mi se posebno nameće u percepciji tolerancije jeste da su teze potpuno zamenjene – došlo je do toga da nema tu mnogo ljubavi ni prema sebi, ni prema drugima, nego u stvari trpljenja, neslaganja, a sve to mnogo više boli, jer nam je ovom prilikom oduzeto još i pravo da promenimo to što nam se ne dopada (namerno ne kažem “reagujemo”) , zato što “treba da budemo tolerantni”. Opet pitam, prema čemu?

Kako bi bilo da umesto o toleranciji više pričamo o ljubavi, međusobnoj podršci i razumevanju? I kako bi bilo da pre svega ekspandiramo kao bića do te mere da svaka tačka gledišta izgubi bilo kakav značaj pred onim što je zaista važno – harmonija, prijateljstvo, čovek koji stoji ispred nas, zajednički cilj oko koga smo se okupili, ljudskost, toplina, svesnost koja jeste u svojoj sveprisutnosti? Koliko još zgusnute energije treba raspršiti sa sve potrebom za dokazivanjem koja će ustupiti mesto lakoći, radosti, jednosti, celini? I koja energija mi svi treba da budemo da svedočimo ovome sada?

Šta vi mislite o ovome? Da li i vi mislite da smo više tolerantni prema glupostima koje opstaju nego jedni prema drugima? Koja je vaša tačka gledišta i šta zajedno možemo kreirati i transformisati?

Sa ljubavlju,

Junkie Soul – Jelena Stefanović

 

Advertisements

3 thoughts on “Tolerancija ili mazohizam?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s