Duhovni fiks i spiritualno zlostavljanje

16780396_1426076984090685_1988286133_n

Živimo u vremenu kad većina teži buđenju. Uglavnom smo shvatili da smo zaboravili ko smo, da smo se udaljili od svoje prave prirode i da ako nešto pod hitno ne uradimo, neće da valja. Ima da nestanemo sa lica Zemlje koja već odavno gubi strpljenje sa nama. Cunamiji, uragani, globalno otopljenje, poplave, zemljotresi, ludilo u mozgovima… Tako i telo čini kada se brani od virusa – temperatura, znojenje, groznica. Priroda reaguje na virus koji se zove “čovek”, a vala i ima pravo. Dosta smo je hranili emocionalnim toksičnim otpadom i zalivali glupostima. Svemu ionako dođe kraj… Kako bi mogao da krene novi početak.

A u znak radovanja tom početku, vaskrsavaju drevna znanja i mudrosti odevena u novo, moderno ruho sa ciljem da poruka bude svima dostupna i lako razumljiva. Obično u nekoj kratkoj formi, jer ko ima danas vremena da se bakće i gubi vreme na te stvari… Čuj, duhovnost!? Od toga se ne živi…

Sa druge strane, imamo one koji su već uveliko krenuli na put promene, koji gutaju svaku knjigu, tekst, video, okružuju se istomišljenicima i pređoše neke silne kilometre u tom smeru. I baš posle tih silnih kilometara, kada se osvrnu iza sebe, vide jedno veliko NIŠTA. Šta se promenilo? Ništa posebno. Otpustile su se neke silne emocije, osvestila gomila stvari, “počistila” tona naslednih verovanja, a kao rezultat, prave se isti ili slični izbori uz konstantan osećaj krivice. Jer, sad kad znamo da je sve u nama, svaku nepravilnost koju primetimo, rešavamo tako što “kopamo” po sebi i iznova se “zaključavamo u pogrešnost” – onoga što osećamo, onoga što biramo, onoga što kreiramo. I nastavljamo da se skrivamo iz izgovora da “tome nema kraja”, jer smo “beskonačna bića”.

Najcrnje u svemu ovome je to što to zaista jeste istina. Jesmo beskonačni.

Pa, `đe je ba zapelo?

I dalje izbegavamo da stvari nazovemo pravim imenom. Jer, ako ga zovemo onako kako ga vidimo, sami sebe optužujemo da prosuđujemo. Ako nešto primetimo i prepoznamo, to nije prosuđivanje, već svesnost.

Ako odaberemo nešto drugačije, nakačimo sebi (ili drugima) etiketu da smo bahati, nezahvalni i nezasiti. Ako odaberemo i kreiramo ono što hoćemo bez da ugrozimo druge, onda se to zove moć, a ne bahatost, nezahvalnost ili nezasitost.

Ako trčimo sa seminara na seminar (ja sam bila rekorder, ne brinite – od mene gori ne možete biti!) i konstantno osećamo da nam “još nešto fali” – koliko potvrda će nam još biti potrebno da shvatimo da smo celi i potpuni? I zašto stalno delujemo sa pozicije nedostatka? Nismo li zamenili sve ostale “zemaljske zavisnosti” za duhovni fiks koji stalno negde tražimo? Pa ako ga ne dobijemo od jednog “učitelja” koji nas je već provalio, brže bolje trčimo kod drugog dilera “doze duhovnog blaga” bez koje se osećamo jadno, slomljeno, nevoljeno, neprihvaćeno, nesrećno, neispunjeno, frustrirano, nemoćno, očajno? /koriguj ili dopuni listu, molim/ I konačno, šta je sve potrebno da stanemo u svoj puni potencijal, razvijemo kreativne potencijale do beskonačnosti i izađemo iz pogrešnosti sebe i svojih izbora?

Ima tu još nekoliko stvari… Koliko puta ste čuli za ono “tvoja akcija je tvoja karma, moja (re)akcija je moja karma”? Sigurno često. U jednom kontekstu, to ima smisla. Ali, koliko to i dalje ima veze sa sistemom nagrade i kazne, generisanjem bola, krivice i srama? I pre svega, u kom trenutku je došlo do te čudne zabune – lišavanja nas samih svakog ljudskog reagovanja, doživljavanja emocija što predstavlja suštinu našeg iskustva sa određenim postupcima koji zaista nisu prikladni? I odakle ta izmišljotina da je krajnji domet skoro sedenje u pećini, totalna izolacija od ostatka sveta i bivanje u miru sa nečim što inače stvarno mnogo ne valja?

Tako se zapravo kreira najintenzivniji bol koji možemo da smislimo – odsečenost, separacija, nepripadnost, usamljenost… I još tu bol proživljavamo sami!

To je ono što nazivam spiritualnim zlostavljanjem. A ima još mnogo oblika istog, tekst bi se pretvorio u novu knjigu.

Istina je da promena kreće od pojedinca i da se onda i kolektivno menja korak po korak.

I istina je da ono na šta usmeravamo pažnju, tamo ide energija, pa to raste u našoj realnosti.

Ali, kroz većinu “tehnika” ljudi se zapravo uče da prihvate realnost koja im ne odgovara! Odemo na posao, tamo prava katastrofa, a onda dođemo kući, sednemo, odmeditiramo i smirimo se. Nema veze što napolju pljušte sranja. Važno je da smo našli svoj mir. A šta je to što biramo da kreiramo? Šta je to što kreiramo drugačije?

I dokle ćemo dopuštati izokretanje istine – čak i u domenu duhovnosti, ako to uopšte tako može da se kaže? Jer, mi smo duhovna bića koja imaju ljudsko iskustvo. Nikako nije obrnuto.

Dakle, sva ona “ljubav i svetlost” treba da se ispolji u svakodnevnom životu. Ako se to ne dešava, nešto tu ipak ne štima.

I kada ćemo konačno prigrliti svoju veličanstvenost?

Sa ljubavlju,

JS

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s