Jelena Stefanović

Čini se da na ovoj planeti ne postoji živo biće koje nikad nije osetilo strah. Svi dobro znaju kako izgleda kada nas “nešto preseče u struku” i kada srce počne ubrzano da lupa. I svi takođe znaju da se u tom trenutku ne osećaju ni najmanje prijatno, pa strah verovatno iz tog razloga karakterišemo kao nešto loše.

Ali, da li je to baš tako? Da li strah zaista možemo nazvati “ružnom” emocijom?

Jedno je u svakom slučaju sigurno – kada nas obuzme strah, ne ponašamo se baš razumno. Pomrači nam se um, intelekt se sužava i onda krećemo u niz postupaka na koje se nikada ne bismo odlučili iz stanja mira i spokoja. Povrh svega, slobodno možemo da kažemo da se strah širi poput zarazne bolesti, i to se ne odnosi samo na one trenutke kada vam neko ispriča svoju “tužnu priču”, već je dovoljno da uplašena osoba samo stane pored vas, pa ćete iako ne znate razlog, osetiti uznemirenost i titraje u stomaku.

Šta su strahovi i kako se izboriti sa njima?

Istočnjaci veruju da se svaki strah javlja kao posledica naše identifikacije sa fizičkim stanjem, kroz povezivanje sopstvenog bića sa telom u kome boravimo. A u tom fizičkom, odnosno materijalnom izdanju prete nam svakakave opasnosti (ono se bar nama tako čini) i često možemo da se osetimo ugroženim, na ovaj ili onaj način.

Međutim, u današnje vreme, naročito u velikim gradovima, čovek se oseća ugroženim čak i kada ne postoji neposredna opasnost (na primer, ne napada ga neka divlja zver), jer određene situacije doživljava i percipira kao preteće.

Zašto se to dešava?

Jedan od razloga je, verovali ili ne, poremećen san. Većina ljudi ima problem sa snom na neki način – ili ne mogu da zaspe. ili se često bude. U svakom slučaju, imaju isprekidanu noć, a svi dobro znamo kako izgleda dan posle takve noći!

Postoje dva hormona nadbubrežne žlezde koja se luče u telu čoveka (koja imaju direktne veze sa ovim o čemu pričamo) – adrenalin i kortizol. Oni utiču na pokretanje svih onih fizioloških procesa koji se javljaju u stanju neposredne opasnosti, sa ciljem odbrane tela. Adrenalin možemo nazvati “sprinterskim” hormonom – on se javlja brzo, snažno, intenzivno i kratko (skakanje sa bandžija, spuštanje biciklom sa velike nizbrdice, surfovanje na talasima, vožnja motorom i slično). Za razliku od njega, kortizol je “maratonski” hormon – on se luči polako i uz određenu konstantu, tako da odbrambene reakcije organizma traju dugo, pa samim tim i osećaj “uzbuđenja”. Dovoljno je provesti samo jednu “nekvalitetnu” noć ili spavati u sobi u kojoj je upaljeno čak i prigušeno svetlo, pa se ovaj hormon pokrene tako da svakodnevno imamo osećaj kao da nas juri pobesneli tigar, a da nam takvo stanje organizma postane kao “normalno” stanje!

Drugi razlog leži u nepravilnom disanju. Prosečan čovek diše nepravilno i plitko, angažujući pri tome samo gornji (klavikularni) deo grudi i središnji (torakalni) dok se dijafragma pokreće samo onoliko koliko mora. Abdominalno disanje uglavnom postoji samo u vidu pasivnog abdominalnog disanja (pokretanje stomaka gore-dole kada čovek ili životinja spavaju). Međutim, pravilno disanje je troslojno i ono podrazumeva pokretanje gornjeg, pa središnjeg dela grudi, i na kraju stomaka prilikom čega se pokretanje dijafragme stavlja pod našu volju i kontrolu (aktivno abdominalno disanje).

Jedna od definicija straha i jeste da je strah – uzbuđenje bez daha! (Fritz Perl) Dakle, kada u strahu počnemo pravilno, duboko i ravnomerno da dišemo (znači kada mu dodamo dah), on će postati uzbuđenje i više neće biti strah. Takođe, veoma je važno i da odstranimo taj konstantni osećaj uznemirenosti i izbegnemo one momente gde određene ljude i situacije doživljavamo kao preteće, iako to nisu. Zato bi valjalo da se vratimo prirodi, da meditiramo, pravilno dišemo, grlimo drveće i da mirno i dugo spavamo. Na taj način ćemo povratiti mir u sebi, pa ćemo samim tim lakše i racionalnije proceniti koja situacija nas zaista ugrožava, a koja ne.

Ali, šta se dešava ako smo zaista izloženi nekoj opasnosti ili imamo neki, da kažemo, realan strah?

Na slici iznad se nalaze dve spirale – na gornjoj polovini slike je ljubičasta spirala na kojoj je prikazano kako se ljudi uglavnom ponašaju kad imaju neki strah (izbegavaju da ga prihvate i da priznaju da strah postoji, pa se zatim povlače u sebe ili u “zonu komfora” iz čega dalje “beže” u zavisničke oblike ponašanja i određene navike pri čemu traže razloge, argumente i dokaze kojima pravdaju postojeće stanje stvari koje ih na kraju dovodi do promene u opažanju).

Na donjoj polovini slike se nalazi zelena spirala koja pokazuje kako bi trebalo da izlazimo na kraj sa strahovima (dakle, prepoznavanje emocije i razumevanje, iz čega proizlazi sagledavanje mogućnosti koje su pred nama. Čovek istražuje sopstvene unutrašnje resurse, vodi konstruktivne dijaloge, postavlja određena pitanja koja ga vode do pozitivnog unutrašnjeg odgovora, spoznaje vrednosti i uočavanje novih prilika i rešenja čime kreira novu i lepšu viziju u budućnosti).

Iz svega prethodno navedenog možemo da primetimo da neidentifikovanje sa emocijom i situacijom može da nas odvede u pravcu rešenja i izlaska iz date situacije. Znači, ako se distanciramo i sagledavamo situaciju i naše emocije i reakcije iz ugla posmatrača, moći ćemo da iskoračimo iz onoga što nam se ne dopada i zađemo na teritoriju nečeg novog, lepšeg i prijatnijeg.

Da li strah može biti pokretačka emocija – šta mislite? 🙂

I kako bi izgledalo kad biste baš sebe posmatrali kao osobu kojoj je recimo potrebna vaša zaštita? 🙂 Šta bi se tada promenilo? 🙂

Pišite mi na mejl ili zakažite svoj termin na jelena.reikimagic@gmail.com

Ili preko inboxa Facebook stranice Jelena Stefanović

Sa ljubavlju,
Jelena Stefanović
Osnivač i predsednica Centra za KULR