Jelena Stefanović

Nekada je vreme teklo sporije, a sada se sve ubrzalo. Tako bar tvrde ljudi. I ja sam u jednom momentu poverovala u tu priču…

Ali, da li je to baš tako ili smo kolektivno kupili jednu veliku laž kojom još više potvrdjujemo sve ono što nam se zapravo ne dopada?

Vreme je relativan pojam. U stvari, protok ili “trajanje” vremena odredjuje naš doživljaj neke situacije. Ako čekamo voljenu osobu da stigne sa puta, minut nikad da prodje. Ako čekamo da zvoni u školi da ne dobijemo keca, sekund se razvuče do večnosti. Kada smo u prijatnom društvu, nekako sve brzo prodje i kratko traje. Onom ko se raduje, vremena nikada nije dosta, a onaj ko pati, jedva čeka da prodje! U zagrljaju voljenog bića, vreme se prosto zaustavlja.

Izgleda da nam je uprkos svim ovim različitostima ipak slična jedna stvar – svi od reda trčimo na sve strane, ne znamo ni kuda ni zašto. Posla i obaveza ima sve više, a vremena sve manje. Zašto je to tako?

Hajde prvo da postavimo jedno drugo pitanje.

Šta ako vreme uopšte ne postoji?  I šta ako postoji jedino sadašnji trenutak? Ako je tako, koliko čarolije smo onda prepustili u sadašnjem trenutku žureći napred ili gledajući unazad?

Ne znam za vas, ali ja mnogo. I svaki put kad bih ulovila sebe kako jurim i ne znam kuda (ili znam, ali ne znam zašto) obećavala sam sebi da se to više neće ponoviti. A ono, ipak se nekako izmigolji, usijam se od jurcanja, pa se opet nadjem u začaranom krugu.

Posle mnogo ispitivanja, odgovor mi je došao sam od sebe.

Prvo, ako stalno imamo neka posla (objektivno ili subjektivno – to nešto kontroliše nas, a ne držimo mi konce u rukama), to znači da smo upravo to nešto stavili na prvo mesto, ispred sebe. Dali smo nekoj situaciji veći značaj nego samima sebi. Da li je to ljubav? Nije.

Idemo dalje – ako nije ljubav, odvojili smo se od prirode i istine. Da li je to u redu? Ne bih rekla… Čim se odvojimo od prirode, odsečeni smo i ispadamo iz balansa i sklada sa univerzalnim tokom. Posle je samo logična posledica da nagrabusimo na ovaj ili onaj način. Najinteresantniji deo je što većina ljudi sve ovo zna, ali ipak i dalje, uprkos znanju bira da živi u neznanju. Umesto svesnosti bira nesvest. Zašto? Da li je trenutak da ostavimo stare načine funkcionisanja iza sebe na opšte dobro svih nas?

Druga stvar koja mi se javila kao vrlo važna je jedna prosta činjenica – ako stalno nekud jurimo da nešto “završimo”, to zapravo znači da delujemo sa pozicije nedostatka, da mislimo da nam nešto “fali” ili nedostaje. Fokus nam je na onome što nemamo, a ne na onome što imamo.

A šta je to što nam navodno nedostaje? I zašto? I čemu to dajemo moć verujući da će nas baš to “nešto”usrećiti – a što nam trenutno nije dostupno – pa moramo da se skršimo da do toga dodjemo ne bismo li uživali u onome što nam u stvari pripada i što nam je sve vreme pred nosom (ali od silne jurnjave to ni ne primećujemo ili smo čak zaboravili da postoji)? Uostalom, mogu li beskonačna bića koja jesmo nešto da “završavaju”?

Kraj i konačnost tvorevine su logičnog uma. Istina je večna.

Sledeći put kada ulovite sebe da jurite nekuda, pitajte čemu vam to služi. Od kog dela sebe bežite i šta to hoćete da “nadomestite”… I još važnije – kako da sve to postignete na lakši, drugačiji i najuzvišeniji način.
Jedan od uvek dobrih modaliteta jeste odlazak u prirodu. Šetnja, muzika, joga, meditacija, čitanje, pisanje, slikanje, jednom rečju – radite sve što vam prija! Uživajte!💜 Okružite se biljkama, grlite drveće, igrajte se sa kucama, macama, zekama i pticama, svojim prijateljima, rodjacima i decom… Hodajte bosi, plešite i povežite se sa svojim unutrašnjim bićem. Smejte se i pevajte!

Na tom mestu videćete da je sve u redu. Sve je dobro i savršeno. Budite u dopuštanju da to uvidite i osetite celim svojim bićem!

Jelena Stefanović