Strah vs Ljubav

marketing photo

U životu postoje samo dva puta – put straha i put ljubavi. Na nama je da odaberemo kojim putem ćemo ići.

Kad se kaže, zvuči lako. A u stvari, već na prvoj krivini zapnemo. Zašto je to tako?

Hajde prvo da uzmemo u obzir nasleđe. Mi od svojih roditelja i predaka, dobijamo putem DNK određene informacije, uverenja i programe, tako da često nije potrebno da nas neko “vaspitava u određenom maniru”, već ćemo neke stvari odmah “znati” od rođenja. Ovo “znati” je namerno stavljeno pod navodnike, jer to uglavnom nisu baš ona prava znanja, nego samo verovanja naših predaka, a koja su oni opet dobili od svojih roditelja i predaka ili izgradili kroz sopstveno iskustvo. Priroda se u tom slučaju lepo pobrinula da možemo da opstanemo u ovom fizičkom svetu i bez suvišne priče.

Ali… Šta ako je moja čukun-čukun-čukun-čukun baba imala nekakav strah koji je nastao u njenom iskustvu, to se utisnulo u DNK, a ja po rođenju odmah posedujem tu emociju? Možda je ona strepela kako će proći kroz šumu od medveda, jer su tada uslovi života bili takvi, ali ja danas niti prolazim kroz šumu, niti sretoh medveda na putu do prodavnice? 🙂 Čemu meni onda taj strah služi?

Ovo je bio jedan duhoviti primer, ali stvari upravo ovako funkcionišu. Shvatili ste suštinu. Rezultat je da se ta osoba onda celog života plaši medveda i šume, a uopšte ni ne zna odakle joj to i zašto. Ono što je još važnije jeste da će je taj strah verovatno blokirati da, recimo, ode u neki kamp na odmor, usred neke nedođije, gde će možda sresti svoju srodnu dušu ili gde će naleteti na nekog biznismena koji je odbegao u divljinu da se oporavi od tempa kojim živi, i gde će dobiti ponudu za posao, baš onaj o kakvom mašta. I neće se u tom segmentu života ostvariti kako bi zapravo mogla, jer se ne usuđuje. I nema pojma zašto je to tako, samo zna da stalno smišlja neke smešne priče o svom strahu od kojih nastaju društvene anegdote, a ove opet potvrđuju i osnažuju tu emociju još više i više.

Možda zvuči kao naučna fantastika… Ali, hej! Život piše romane – samo kad mu damo olovku i papir  (čitaj “dopustimo”) 🙂

Sa druge strane, imamo vaspitanje roditelja i uticaje društva (okoline) u kojoj odrastamo. U velikom broju slučajeva, i roditelji i okolina “bacaju” projekcije sosptvenih misli, uverenja, stavova i emocija na nas. Kada smo mali, sve do šeste godine, mozak nam je većim delom dana u teta moždanim talasima, pa mi sve te stvari kojima nas zasipaju upijamo – i to bez selekcije! Kada se na sve to doda ono usmeravanje šta treba, a šta ne treba, šta sme, šta ne sme, šta je prihvatljivo, a šta nije – dobije se odrasla osoba koju su oblikovale norme, pravila, tuđa očekivanja, a što je opet mnogo daleko od onoga ko mi zapravo jesmo. Jer, ako već pričamo o strahu – šta bi bilo da nam neko nije govorio “pazi” toliko miliona puta? Da li bismo ga osećali u toj meri? I da li bismo i dalje pogrešno poistovećivali svoj strah sa uzbuđenjem? 😉

Prema jednoj definiciji, strah i jeste “uzbuđenje bez daha”. Znači, prvi korak ka savladavanju straha je disanje! Meditativne tehnike disanja gde rastapamo sve strahove koji to nisu, gde pokrećemo i oslobađamo našu životnu energiju koja je u svojoj suštini – LJUBAV… A tamo gde ima ljubavi, straha nema i sve je moguće.

Prema drugoj definiciji, strah je velika iluzija, najveća koja postoji možda… I kada se plašimo, delujemo sa pozicije sužene svesti, sa mesta na kome je precepcija totalno iskrivljena, što uvidimo tek kada napetost prođe. Da li se svega toga setimo kada prolazimo kroz neke neprijatne situacije? Uglavnom ne. Ali, zato se uredno skupimo i kontrahujemo, što već dovoljno govori o tome koliko smo se udaljili od istine, prirodnog toka i onoga što Jeste. Jer, u prirodi svega što postoji je ekspanzija, širenje i razvoj, a ne obrnuto. Setimo se da to prepoznamo svakog trenutka kada osetimo strah i kažimo mu: “Ti si iluzija!”

Šta je sve moguće da budemo svesnost i ljubav u svakom trenutku? Jer, kada bismo ostali u sopstvenom prostoru, centrirani i prisutni kada se pojavi izazov, do kakvih promena bi došlo na individualnom i kolektivnom planu?

Evo šta smo zabeležili posle jedne radionice…

Postoji jedno pitanje koje uvek možete  postaviti sebi ako želite da proverite koliko ste blizu svojoj Istini i onome što u svojoj esenciji vi jeste. Pitajte: “Da li bi beskonačno biće (ljubav) koje uistinu jesam, uradilo/ pitalo/ reklo/ pomislilo/ osetilo ovo sada?”

Gde ste sada na skali izmeđi ljubavi i straha i čemu ste bliži?

Jelena Stefanović

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s