Mislim, dakle (ne)postojim?

gdngss

Vekovima unazad učeni smo da je žrtvovanje plemenito, da put ka pročišćenju i prosvetljenju mora biti bolan, trnovit, dugotrajan, mukrotrpan, da se bez patnje ne može postići ništa u životu, da bez nje “nema dubine” i da se na lak način ne dolazi do spoznaje. A šta ako sve to nije istina? Šta ako smo samo “kupili” te priče i poverovali u njih, pa sad već po automatizmu stvaramo neku realnost  koja uopšte ne mora biti takva? Šta ako zaista može (jeste) drugačije?

Zasuci rukave i prioni na posao, jer samo krvavo zarađen novac je pošteno zarađen novac; bez muke nema nauke;  nema ništa dok se debelo ne oznojiš; od hobija i zadovoljstva se ne živi – realnost je sasvim drugačija… I slično. Šta ako su sve ovo samo stara učenja koja sad već ne moraju ni verbalno da se prenose – dovoljna je genetska informacija bez ijedne izgovorene reči? I šta ako su nam ta stara učenja i verovanja na neki način služila na kolektivnom i individualnom planu za dosadašnji razvoj, ali više nemamo nikakve koristi od njih? Kako bi izgledao ovaj svet kada bismo bili voljni da sve to otpustimo i dopustimo nešto zaista drugačije, a što svako biće duboko u sebi oseća da je u skladu sa našom pravom prirodom? Jer, svako biće uistinu i zna – samo je u nekom momentu, da ne bi bilo odbačeno, odseklo deo sebe, odreklo se svog unutrašnjeg znanja i vođstva, prihvatilo nametnuta pravila i uklopilo se u ono što nazivamo ovom fizičkom realnošću.

Šta je to što nas skuplja? Sve ono što nas skuplja, nije istina za nas.

Šta je to što nam daje osećaj težine? Sve ono što nam daje osećaj težine (poput mračnog i gustog oblaka koji nas zapahne i guši), nije istina za nas.

Šta je ono što nam nije lako? Sve što nije lako, nije istina za nas.

Svaki prirodni proces odvija se lagano, postepeno i bez napora. Biljka se ne znoji, niti muči da bi od pupoljka postala cvet. Beba se ne napreže da bi porasla. Mrak pada sa istom onom lakoćom i spontanošću kako ujutru izbije prvi zrak sunca. Život prosto JESTE i jednostavno teče. To je put kome je težnja širenje (ekspanzija). To je PRIRODNO, iskra božanstvenog u malom.

Pa, šta je onda kod nas ljudi drugačije? Ako smo deo prirode (a jesmo) i ako nas je Tvorac stvorio po sopstvenom liku, odakle onda ta izmišljotina da je sve teško, tužno, mračno i da pre svega treba da se borimo, naprežemo i mučimo? Da sve to nije samo kreacija ega (iluzija o odvojenosti) kome je glavna hrana – drama? I koliko smo se mi na taj način odvojili od svoje prave prirode, od istine, od onog božanskog u nama?

Um je po svojoj prvobitnoj nameni trebalo da bude jako moćan alat koji bi ljudi kao svesna bića upotrebljavali da stvaraju čuda i uživaju u čaroliji radosnog življenja. Međutim, “nešto je krenulo po zlu”, pa je um preuzeo kontrolu i tako on postao korisnik, a ljudi oruđe. Ljudska bića su zaboravila ko su i počela su da se identifikuju (poistovećuju) sa slikama, projekcijama uma, definicijama, zaključcima, očekivanjima, misaonim obrascima, stavovima i konačno, uverenjima i emocijama. Postojanje je zamenilo mišljenje (Mislim, dakle postojim – znači, kad ne mislim, nema me?), a bivanje je zamenila naporna akcija i koprcanje u struji života radi pukog fizičkog opstanka.

Na svu sreću, dati su nam osećaji, emocije (energy in motion – emotion) kako bismo razlikovali istinu od zamki uma. Tako, svaki put kada osetimo težinu i skupljanje unutar sebe, to nam naše unutrašnje biće poručuje: “Ovo nije istina za tebe!” I suprotno, svaki put kada osetimo radost, lakoću i širenje, dešava se nešto ili radimo ono što nas ispunjava, zbog čega zračimo i gde nam naše unutrašnje vođstvo govori: “To! Ovo je tvoja istina, nastavi u tom pravcu!”

A koliko slušamo to unutrašnje biće koje nas podseća na to što u stvari JESMO? I koliko puta nam se dogodilo da kada i probamo da poslušamo unutrašnje biće, um se odmah pobuni i počne da nas zasipa svojim sadržajima uz pregršt objašnjenja, razloga, argumenata, laži i izmišljotina zbog kojih navodno nešto ne bi trebalo da nastavimo da radimo? Tada nastaje unutrašnji konflikt i mi smo zbunjeni, jer ne znamo koga da poslušamo. U većini slučajeva, rezultat je da ostajemo tu gde jesmo i da ni ne pomišljamo nešto da promenimo.

Valjalo bi znati da je i um entitet koji se “bori” za svoj opstanak 🙂 Kada sve ovo znamo, lakše je prepoznati njegove zamke, a put ka preuzimanju kontrole nad njim kako bi on radio za nas, a ne protiv nas još izvesniji i lakši.

Jelena Stefanović

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s